Vladimir Veljković, tekst za Peščanik.net, 8.5.2023.
Foto: Peščanik
Čudimo se, i normalno je to naše čuđenje, što predstavnici režima nisu odali poštu deci, učenicama i učenicima, žrtvama masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar“, tako što bi posetili, kao i toliki drugi građani, mesto ovog užasnog zločina. Čudimo se i pritom zaboravljamo da je u autoritarnim režimima empatija nepostojeća emocija. Jer da imaju saosećanja prema drugima ne bi ni bili to što jesu – simpatizeri ratnih zločinaca, klevetnici, otimači javnih dobara, promoteri bezumlja u medijima i uzurpatori naših života. Nisu pokazivali saosećanje prema deci koja su ginula u Sarajevu. Već više od godinu dana nemaju saosećanja prema deci koja ginu u Ukrajini. A sada se pokazalo da nemaju saosećanja ni prema našoj deci, iako su obećavali da će raditi „Za našu decu“.
Pa ko je onda tu našu decu i mlade ljude vaspitao da potežu oružje i svojim vršnjacima, profesorima, domarima i susedima iz obližnjeg sela oduzimaju živote?
Za zločine su po navici spremno optuživali druge. Ministar prosvete je krivca pronašao u video igrama i zapadnim vrednostima. Ministar unutrašnjih poslova je potegao reč terorizam za masovno ubistvo u Mladenovcu. Sveštenstvo SPC-a se odmah rasporedilo po televizijama sa nacionalnom frekvencijom objašnjavajući nam da je „Amerika zemlja bez Boga“ (otac Predrag Popović na TV Prva) ili da je za sve kriva zapadna filozofija (otac Stevan Jovanović na RTS-u). Izostala je novozavetna hrabrost u stilu Jovana Krstitelja: „Porodi aspidini, ko vam kaza da bježite od gnjeva koji ide. Rodite, dakle, rod dostojan pokajanja. I ne mislite i ne govorite u sebi: imamo oca Avrama“. Odnosno: ne mislite i ne govorite u sebi svetosavci smo i imamo oca Svetog Savu.
Prvi korak nepokajanog autokrate bio je da poveća kazne i aparat represije kao mere za rešenje nasilja u školama, te da razoruža građane. Da bi se u drugom koraku odlučio za dodatno zaoštravanje ionako napete atmosfere u društvu. „Dok sam živ boriću se sa svima vama protiv najgoreg ološa koji svoju jedinu šansu vidi u tragediji Srbije. Moraćete uvek da se borite protiv ovih hijena za spas i budućnost naše zemlje“, huškao je svoje pristalice iz dubina svoje gorde mesijanske uobrazilje, nakon što je opozicija najavila protest za ponedeljak. A zapravo je samo potvrdio očigledno – da su on i njegova politika prava tragedija za Srbiju. Samo je još trebalo da njegove pristalice posle huškačkog govora uzviknu: „Na oružje!“ i slika tragedije bi bila potpuna.
Prepušteni samima sebi, učenici Zemunske gimnazije su pozvali patrijarha Porfirija na skup „Jedan minut nije dovoljan“, koji je održan u Zemunskom parku ispred crkve Svetog arhangela Gavrila. U izveštaju sa događaja, sajt SPC-a prenosi da se u tom parku „kao nikada do sada nije čula tako duboka sveštena, molitvena tišina i reči Svetejšeg Patrijarha koje opominju“. Patrijarhovo obraćanje gimnazijalcima je bilo prepuno aludiranja. Patrijarh je rekao da je siguran da nije usamljen u osećanju poraza i stida, kao i da nas sve obuzima tuga „jer smo mi ubili sebe, neko od nas je ubio nas“. Zatim da postoje mnogi površni pokušaji da se objasni šta se desilo i zloupotrebi nevino prolivena krv „jer logično je da se pitamo ko je odgovoran i ko je kriv“. Međutim, „oni koji bi trebalo najviše da ćute i najviše da zasuču rukave i da učine nešto… oni optužuju jedni druge“.
Ako učenici nisu shvatili, površnost u objašnjenjima se odnosila na medije – sigurno ne na one koji su zvali sveštenike u program, verovatno stoga što iz SPC-a stižu samo duboke analize – dok su oni koji optužuju i zloupotrebljavaju tragediju, umesto da zasuču rukave, političari. Ali se patrijarh razlikuje od ostalih i kaže „odgovorni smo svi“ i tu ubraja i sebe i svoju braću u mantiji. Suština je ipak u nečemu drugom: „Sve snage se upiru u to da neko bude što je moguće uspešniji, pri tom ne samo da ne vodi računa da li će nekom spotaknuti nogu na putu građenja svoga uspeha ili čak ako ga treba eliminisati. Uspeh je u tome da pošto poto budem ispred drugih. Bojim se da je to i srž civilizacije u kojoj živimo“, smatra patrijarh. Eto, na kraju su gimnazijalci dobili apstraktni domaći zadatak da razmišljaju na temu civilizacije uspeha u kojoj ljudi jedni drugima podmeću nogu i eliminišu konkurenciju samo da bi postali uspešni. Opet je suštinska krivica negde drugde.
A da li je patrijarh mislio na Vučića, koji priča kao da bi eliminisao hijene iz opozicije, da bi ostao jedini vladajući i „uspešni“ političar, ne možemo sa sigurnošću kazati. Ali zato možemo zamisliti jedan iskreniji patrijarhov govor o odgovornosti SPC-a za stanje u društvu:
Драга децо и ученици,
Позвали сте ме овде да вам се обратим не зато што сам мудар или зато што мислите да знам нешто више од осталих, него зато што смо вас научили да сам ја српски патријарх и да то самим тим нешто значи и за вас, а заправо не значи ништа, односно често не значи ништа добро.
Наша је СПЦ поделила црквено ордење многим осуђеним ратним злочинцима само зато што су православни Срби, иако су се они на делу показали као нељуди и као они којима је хришћанска наука страна. Одликовали смо и многе новинаре који су склони лажима, вређању других људи, и уопште изговарању и писању свега што не приличи човеку који држи до морала. Ја сам, рецимо, лично посетио једног политичара и као српски патријарх увеличао његову крсну славу, након што се прочуло да је организовао масовна подвођења жена и девојака. Пошто сам јак у Светом писму, тешио сам себе да је и Христос ишао са грешницима, али су се грешници у Светом писму кајали и мењали свој лични живот, одустајући од положаја и привилегија, док ови око мене настављају по старом са још већим жаром.
Чули сте и сигурно знате да је наша земља једна од најсиромашнијих у Европи. Али да има и доста оних који су се обогатили и којима је добро. Ми у СПЦ-у их никада нисмо питали да ли су поштено зарадили новац ако су били вољни да буду дародавци и ктитори наших цркава и манастира. Када нам власти дају новац из буџета, не питамо да ли је можда преча болница, школа или нека друга установа која је на опште добро. Између општег добра и нашег добра не правимо разлику. Јер смо измислили да када дају нама, као народној СПЦ, исто је као да дају и вама, мада ви од тога немате никакве користи, а ми имамо.
Измислили смо и многобројне замене за Свето писмо и свето предање Цркве да би заварали своју савест. Сигурно сте чули за Косовски завет, светосавље и српски идентитет, на основу којих сејемо поделе у нашем друштву и нападамо све оне који би да нам приговоре због наших поступака. Пуни смо српског духа, иако се у Светом писму каже да су блажени сиромашни духом.
Ми у СПЦ-у не желимо никакву одговорност, па како да онда научимо вас да будете одговорни према себи и према другима око вас. Увели смо веронауку у школе, а ипак се у школи десио злочин од којег би се и ђаво постидео. Да слушамо друге и равноправно водимо дијалог нисмо научили, о чему сведочи и ова моја беседа, где само ја причам а ви ме немо слушате. Зато сада реците ви мени, поред свих ових зала која сам набројао, шта вас још мучи?
