Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Postoje ljudi koji se opiru svojim ubicama i mnogo godina posle smrti.
Tamo u aleji zaslužnih pokojnika napravljenoj za posmrtne kastinske podele, zakopali su Olivera Ivanovića, ubijenog s leđa 16. januara 2018. godine. Bila su to bratska zrna ljubavi, možda ispraćena produženom kukavičkom rukom koja vlada, daruje miluje i kažnjava.
Smrt nema vreme trajanja jer je beskonačna: kad započne kraja joj nema. Samo je pamćenje kratko: bio je tu živeo, ostavio neki trag. Otišao je na onu stranu osuđen na smrt pred prekim sudom i na večni zaborav. U ime nebeskog plemena i njegovog atamana. Ali već godinama smo svedoci čuda: kako vreme ide, Oliver je sve znamenitiji.
Nestao je pod brižnom bratskom rukom, ne verujući da je svirepost toliko blizu. Bavio se politikom kao poslednjim sredstvom odbrane od sirovog nasilja. Nije želeo da se prikloni divljem čoporu koji je u ime nastranog alfa mužjaka zaveo teror nad mirnim ljudima.
Zlostavljanje na severu Kosova nad Srbima vršili su najveći Srbi. Tako su videli sebe uzdajući se u boga koji ih je stvorio ni iz čega. Ovde vladaju haračlije i lokalne harambaše. Od njih nema odbrane niti je neko nudi. Oni se voze okolo u džipovima bez registarskih tablica i uteruju zebnju i strah.
Tako je govorio Oliver nekoliko meseci pred smrt. Opirao se Srpskoj listi kao grupaciji sastavljenoj na razmeđi kriminala i zavodljivog šovinizma. Marko Đurić, koji je jedva saznao šta je, od čega je i čemu služi, nešto kasnije je otkrio postojanje Ace Srbina, osobene nacionalne kreature iz njegove rane mladosti. Bio je hajkač i gonič na Olivera Ivanovića, pokazujući svoju revnost bez milosti i do kraja.
Čuveni tapšač i gazdin ulizica tužnoga lika, tražio je i nalazio najgore reči za Olivera. Video je u njemu neprijatelja koji je smetnja uspostavljanju ilegalne grupacije koja će na severu razbiti sve što ima smisla. Pre svega uslove za život ljudi koji su pokušali da budu izvan čopora.
Oliver je razumeo da Vučićeva filijala ne može da opstane kao razumna ideja, jer je sačinjena od iracionalne mržnje: prema Srbima pre svega koji se opiru ili se ne priklanjaju voljno. Prema svakome. Prema Ivanoviću posebno, on je bio drugačiji od rulje i njena negacija: pristojan, obrazovan i civilizovan. Znao da je ugrožen ali nije pokazivao strah i nije tražio pomoć.
Brat Olivera Ivanovića Miroslav, koji je govorio o misteriji te najvažnije smrti u novijoj istoriji Srbije, nije pokazao prstom na ubice. On je nekada bio sudija, u slovu i duhu njegove profesije važni su dokazi. Možda ih on za sebe ima, iako se oko te velike tragedije i dalje prostire otrovna magla. Postoje slutnje koje ukazuju na pouzdan put ka zločincima. Svoje slutnje on čuva za sebe kao odbranu od tuge.
Te slutnje su optužbe same po sebi i dobar put za pristup ubicama koje slobodno hodaju. U magli se krije onaj koji bi morao da zna bar nešto ili verovatno sve. Čovek koji zna sve svakako će pokušati da se udalji od vremena zločina i da ga pokriva bizarnom mimikom u vidu maske. Odatle stižu magla i dim od kojih se više ne vide lica. Nema ih i bez toga, mnogo je ljudi nestalo u jednoj smrti. Onaj koji je naručio da se Oliveru puca u leđa, mogao bi da bude u oblasti slutnje, makar po kukavičluku. Ako ne rasprši sumnju onaj koji bi to morao, slutnja vodi pravo ka njemu.
Kako vreme ide, Oliver je sve veći u svom mučeništvu. Njegove ubice bi se davno ugasile sa svojom savešću da je imaju. Ali ih u neprekidnom užasu drži nepoznavanje onostranog i strava od prizora koje mogu da vide tamo.Ta smrt već postaje neprekidno hodanje u tišini i traženje odgovora koji su poznati. Ukoliko ima manje odgovora, svake godine će za ubice biti sve teža ilovača iz aleje zaslužnih, gde su Olivera Ivanovića doneli njegovi posmrtni prijatelji. Mrzeli su ga žustro i svom snagom samo do dana ubistva, a onda probali da ga poravnaju sa sobom i operu pilatovske ruke, dajući mu parcelu na elitnom groblju.
Kozački poglavica na koga je prvi ukazao Oliver Ivanović, bio je tamo Milan Radoičić. Poreklo njegove moći nije sasvim poznato, tako govori sudija Miroslav, ali je svakako delegirano iz dvora. On je oko sebe imao pretorijansku batinašku grupu i radio šta je želeo, izgradivši moćnu korporativnu grupaciju duboko ispod granica zakona.
Vladar Srbije je više puta bio komunalni smećar biografije svog intimnog prijatelja. Sačekao ga je posle ubistva dok je bežao pred prištinskim vlastima, metnuo na poligraf i proglasio nedužnim za atentat od 16. januara. Kasnije je Radoičić postao čuvar srpstva na Kosovu, koje je sa takvim čuvarom bilo osuđeno da propadne, a Vučić dežurni ključar njegove obnovljive nevinosti.
Bio je strah i trepet za Srbe a pretvorio se u komičnog buljubašu koji je vodio terorističku gerilu u Banjskoj. Kao divlji amater odveo je ljude u smrt, pobegao i među sličnima bio slavljen kao heroj. Pušten je iz zatvora za samo nekoliko sati i ponovo seo u Vučićevo krilo.
Ponovo ga je njegov tvorac proglasio nevinim i imunim na sve. Nevini Radoičić koji je amnestiran od svakog zakona u Srbiji, nova je faza zatiranja Olivera Ivanovića. Pokazalo se da to nije moguće, sablasti se boje da je Oliver tu negde i njihov strah se čini opravdanim.
Iz aleje zaslužnih građana, čitavim grobljem sve do prestola, prostire se teška i strašna maglovita tišina. A to ne može da naruši beskrajna logoreja čudovišta.
