VIKTOR IVANČIĆ - Bilježnica Robija K: Bitak i vrime



Viktor Ivančić, Peščanik.net, 1.1.2024.

Robi K. (IIIa)

Moj dida sa Šolte je došao kod nas doma u Split na doček nove godine. Mi smo naveče žnjopali pršut i francusku i sarmu i pečenog odojka. Plus su tata i mama i dida krehnili bocu travarice i tri boce postupa. Ja sam krehnijo dvi boce kole. Damjanica je krehnila čokolino i pošla šlafenzi. Onda je moj dida pogledao na uru i rekao je: „Asti iruda, već je jedanes ipo! Ćerce, aj donesi oni štrudel da nabrzihen sašijen fetu-dvi, jerbo ću morat poć leć!“ Mami je uletilo čudilo: „Saš poć leć, po ure pri ponoći? Ali neš dočekat novu godinu?“ Dida je rekao: „Ja da je dočekan? Nou ćens, darling! Pa jel ti ja ličin na nekog kretineta?“ Tata je žbeknijo čep iz četvrte boce postupa i sipnijo je didi u čašu. On je rekao: „Koja ti je to spika, fosilac? Doša si sa Šolte u Split na doček nove godine, i saš prije ponoći otić na spavanje?“

Dida je srknijo dva guca postupa. Onda je on rekao: „To ti je stvar taktike, zete! Umisto da ja čekan novu godinu, masu je bolje da ona čeka mene! A ja ću onda polako, natanane, snoge na nogu, tejkit iiiiiiziii… Gospe mi blažene će me se načekat!“ Mama i tata su piljili u njega sa zbunjozom. Dida je rekao: „A ne ovako ka vi! Dočekaš novu godinu, još obučeš bolju veštu i napraviš frizuru, a posli toga se ne stigneš ni okrenit i već ideš dočekivat sljedeću novu godinu… Ako vrime leti, moraš bit dobar komad imbećilea da mu još dodaješ gas!“ Tu su mama i tata zakolutačili sa očima. Onda su sipnili si po čašu postupa i kucnili su se. Dida je okrenijo se prema meni i rekao je: „Ubra san ja tu kurbanjsku logiku sa novin godinama, unukiću! Šta je godina novija, ja san stariji! Koji bi je k-rac onda čeka? Kad bi se tome pripustija, j-bate led, pa ja bi za jedno dvaes-tries godina moga i umrit!“ Mama je uletila: „Za dvaes-tries godina? Ajde?“ Tata je uletijo: „Da ga nisi malo pretjera, fosilac?“ Dida je rekao: „Okej, za četrdes-pedes godina, isti kua… Oćel više ti štrudel?“

Onda je moja mama iz rerne izvadila padelu sa štrudelima i stavila je na stol. Dida je pomirisao i rekao je: „Ajme gušta! Isti je ka od pokojne ti matere!“ Mama se nasmjehuljila. Dida je izvadijo fetu štrudela na pijat i rekao je: „A i glupa si na pokojnu ti mater, to moran reć! Tako me i ona stalno nagovarala da idemo čekat novu godinu u zadružni dom u Grohote! Ja bi joj reka: Nemoj, tuko, bolje je da nova godina čeka tebe, nego ti nju! A ona da oće, da oće, jerbo da je u zadružnon ples i da ona želi balat! Nemoš je zakočit, čoviče! Ja bi onda lipo osta doma, utira se u postelju, a ona je sa frendicama išla tancat! I tako nova godina po nova godina, ples po ples, i – šta? Zdimi je jadnicu moždani pri vrimena! Finili su Mare bali!“ Mama je podviknila: „Čako!“ Dida je rekao: „Šta čako? Jel joj možda ti nediljon ideš na grob odnit cviće? Il iden ja?“ Tu je mama začepila lambrnju. Tata je nabrzihen nalijo svakom još po čašu postupa.

Dida je ponjupao štrudel i drinknijo je tri žešća guca. Onda je on rekao: „Kad malo bolje razmislin, jedino je pokojni Kardelj bija gluplji od pokojne ti matere!“ Mama je fljasnila se po čelu: „Ajme majko, saće opet počet…“ Tata je promrmorijo: „Nalija je ćuturu, nema pomoći…“ Onda je dida pitao: „Znaš li ti, zete, šta je Koča Popović reka Kardelju kad je ovi seandesčetvrte napisa novi ustav?“ Tata je rekao: „Neam blage!“ Dida je rekao: „Reka mu je: Koji je tebi k-rac, Edvarde? A znaš šta mu je Kardelj odgovorija? Reka mu je: Moramo ić ukorak sa vrimenon! I normalna stvar, Koča je odma skužija da je Jugoslavija osuđena na smrt!“ Mama je vrtila sa glavom i kolutačila je sa očima. Tata je utiho se keserijo. Dida je okrenijo se prema meni i rekao je: „Jesi ubra, malac? Najgluplje je kad se kaže da triba ić ukorak sa vrimenon! Baš kontra, unukiću, triba ić u raskorak sa vrimenon, inače si naj-ba! Kad ide ukorak sa vrimenon, čovik sam sebi kopa grob! To ti je nom plus ultra!“

Onda su veliki opet kucnili se sa postupom. Ja sam kucnijo se sa kolom. Dida je rekao: „Tu ti istu taktiku ima i moj frend Tonino! Nema šanse da on čeka novu godinu! Nego pusti da ona čeka njega, a on polako, snoge na nogu… Jedino je to pravilo prikršija u ono vrime kad je Tuđman doša na vlast!“ Tata je pitao: „Kako ga je prikršija?“ Dida je rekao: „E, onda ti je Tonino pravija doček nove godine par puti godišnje! I za Prvi maj, i za Dan borca, i za Dan republike! I plus bi svaki put posla kartolinu u Zagreb di je pisalo: Presjedniče, sritna van nova godina! Ovi su gori stoposto mislili da je rebambija, al Tonino je radija posal!“ Tata je rekao: „Čoviče…“ Dida je rekao: „Ja san mu govorija: Nemoj, cukunu, i sebi činiš loše, nabivaš si godine bezveze, sj-baćeš se radi debila! I znaš šta mi je Tonino reka? Reka mi je: Nije mi žaj dat život za slobodu! A? Šta kaeš?“ Mama je uzdahnila: „Čoviče…“ Dida je rekao: „Je, je, heroj je Tonino… Jednog dana će dobit ulicu na Šolti! Možda i bistu! I normalna stvar, Tuđman je ostarija tri puta brže nego šta bi inače i lipo je skviknija! Svi su pričali da je umra od raka, a ustvari ga je Tonino smaknija u atentatu, samo šta je ubistvo malo duže trajalo! Savršeni zločin!“

Mama i tata su piljili u dida i drinkali su postup. Dida je isto srknijo dva jača guca. Onda je tata pitao: „Kako je onda Tonino još živ, pizdamu strinina?“ Dida je rekao: „Ma neće još dugo, jadničak! Nakupija je osandesosan dijagnoza, od prostate do kamena u žučnon kanalu! A nije ni u glavu više skroz čist!“ Tata je uzdahnijo: „Eee, šta ti je čovik…“ Dida je rekao: „Kako god okreneš, partiće jedno dvaes-tries godina pri mene!“ Mama je uletila: „Dvaes-tries godina? Da nisi malo pretjera, čako?“ Dida je rekao: „Okej, čerdes-pedes, isti kua…“ Tata je rekao: „A ne znan, fosilac, ne bi ja baš bija tako siguran…“ Dida je pitao: „Zašto ne bi?“ Tata je rekao: „Ka prvo, ne bi smija toliko pit i toliko kenjat! Viš da ti to nije zdravo!“ Dida je pitao: „Zašto ne bi bilo zdravo?“ Tata je rekao: „Zato jer pošto je prošla ponoć! Sritna ti nova godina!“ Dida je rekao: „A u k-rac!“