Piše: Milan Ćulibrk, za nedeljnik ''Radar''
Najviše javnog novca troši se u Beogradu, a neki projekti služe i za pranje para. Zato je SNS-u strašno bitno da ne ispuste iz svojih ruku poluge kontrole vlasti, jer se u prestonici generišu ogromni prihodi i po drugim osnovama, a oni koji drže vlast kontrolišu i preraspodelu tog novca
Vlast je naumila da za specijalizovanu izložbu Ekspo 2027. potroši čak 18 milijardi evra. Iako je predsednik Aleksandar Vučić objasnio da je u tu sumu uračunao svašta, od nabavke mamografa, do brze pruge od Beograda do Niša, značajan deo tog novca završiće u Beogradu. Pre svega zbog izgradnje budućeg sajamskog kompleksa, uključujući i nacionalni stadion, čija bi cena mogla da dogura do blizu milijardu evra. Bar pet, a možda i šest puta više koštaće gradnja metroa, za koji su prve karte pristalicama SNS-a podeljene u finišu predizborne kampanje u martu 2018, dok je gradonačelnik bio Siniša Mali. Četiri godine pre toga, takođe uoči izbora, Vučić je obećao da će gradnja metroa početi 2020. i da će trajati „dve i po, tri godine“. Deceniju kasnije, rok za prvu i drugu liniju pomerio je do 2028. i 2030, s tim što je cena u međuvremenu višestruko uvećana. A osnovano je i javno-komunalno preduzeće Beogradski metro i voz, u kome je zaposleno 43 ljudi, čije su zarade 2022. građane koštale skoro milion evra.
Imajući u vidu koliko je novca u igri, ekonomista Božo Drašković nove izbore doživljava kao „bitku za milijarde evra“, jer ako se izuzmu investicije u saobraćajnu infrastrukturu, Beograd je centar potrošnje državnog novca. „Javni novac se troši i u Beogradu na vodi i za Ekspo, a to se u suštini ponekad svodi na pranje novca. Zato je SNS-u strašno bitno i uradiće sve da ne ispuste iz ruku poluge kontrole vlasti u Beogradu. Tim pre što se u njemu generišu ogromni prihodi i po drugim osnovama, a oni koji drže vlast kontrolišu i preraspodelu tog novca“, kaže Drašković.
On za Radar ističe da vlast sada bogatim pojedincima poklanja ogromnu imovinu u vidu gradskog građevinskog zemljišta bivših društvenih firmi, IMT-a, IMR-a, Vunarskog kombinata… „Neka nova vlast mogla bi da postavi pitanje zašto je neko poklonio desetine hektara, jer niko nije naivan. Pa, nije Vučić kao spiritus movens sadašnje vlasti, koji je bivšu žestoko kritikovao upravo zbog konverzije, odjednom došao na ideju da to zemljište pokloni tajkunima, bez ličnog interesa. I to je ključno pitanje koje bi mu stalno trebalo postavljati – šta je bio njegov interes u svemu tome“, zaključuje Drašković.
O ekonomskom značaju svedoči i to što budžet Beograda od oko 1,3 milijarde evra godišnje u budžetima svih gradova i opština u Srbiji učestvuje sa 40 odsto, kaže glavni ekonomista Fiskalnog saveta Danko Brčerević. „To je ubedljivo najveći lokalni budžet, što je i logično, zbog veće privredne aktivnosti, većih prosečnih zarada, manje stope nezaposlenosti, vrednije imovine, na koju se onda plaćaju i veći porezi. Zato su javni prihodi daleko veći nego u drugim gradovima i opštinama. Uz to, ni javni dug nije veliki, sada je oko 250 miliona evra, a pre desetak godina bio je 400-500 miliona. Ali, ako se malo zagrebe ispod površine, uprkos tim povoljnim karakteristikama, vidi se da Beograd dobija novac iz budžeta Srbije, često u vidu transfera iz tekuće rezerve, uz generičko objašnjenje da se to radi zbog nekih neplaniranih rashoda. To se ponavlja nekoliko puta godišnje, što baš i nije očekivano s obzirom na malu zaduženost i značajne prihode. Pri tome se većina velikih projekata na teritoriji grada ne finansira iz gradskog, već iz republičkog budžeta. I to ne važi samo za metro, podzemni tunel od Karađorđeve do Bulevara despota Stefana, novi Savski most, već čak i za kanalizaciju i prečišćivače otpadnih voda, što bi svakako grad trebalo sam da finansira“, navodi Brčerević.
Za njega su to indikatori da gradska kasa baš i nije u tako dobrom stanju kao što se čini. Ključni uzrok za ovo „krvarenje“ sagovornik Radara vidi u GSP-u, koji godišnje košta više od 300 miliona evra, dok se od karata naplati manje od 50 miliona. „Nijedna vlast se do sada nije ozbiljnije pozabavila gubicima GSP-a od oko 250 miliona evra godišnje. I to je ono što parališe čitav grad. Sa tih 250 miliona Beograd bi neke kapitalne projekte mogao i sam da finansira, a ovako zavisi od finansijske podrške Republike“, zaključuje Brčerević i poručuje da bi ovaj „vruć krompir“ trebalo konačno rešiti, ko god da pobedi na izborima. Tim pre što je minus GSP-a sada duplo veći nego pre sedam-osam godina.
Zbog velikih projekata, koji bi trebalo da budu završeni pre isteka mandata buduće gradske vlasti, predstojeći izbori su sa ekonomskog aspekta i za Milana Nedeljkovića, dekana FEFA, važniji od mnogih prethodnih. Pri tome će, kaže, svaka neizvesnost uticati i na realizaciju tih projekata, bez obzira na to što su neki od njih u ingerenciji Republike. S druge strane, Mađarska je primer da stvari mogu da funkcionišu i kada državom i glavnim gradom ne upravlja ista politička opcija. Uz opasku da u Srbiji ekonomska pitanja nikada nisu bila odlučujuća za ishod izborne utakmice, on navodi da su svojevremeno, 2011. svi ovdašnji mediji objavili da je za jedan dan kurs evra skočio jedan odsto, a da za većinu vest nije bila da je 2022. inflacija bila veća od 15 odsto, iako to utiče na standard svih građana.
„To je posledica dominacije politike i nad ekonomijom, i nad medijima. Zbog toga se ovi izbori predstavljaju kao odlučna bitka za državu, iako bi na njima trebalo da dominiraju komunalne, lokalne teme. U SAD i Velikoj Britaniji ljudi glasaju za najboljeg kandidata za gradonačelnika, bez obzira na to kojoj stranci pripada, a kod nas je ta pripadnost očito najvažnija“, zaključuje Milan Nedeljković.
Na prave razmere ekonomskog značaja Beograda ukazuje i profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu Ognjen Radonjić, po čijim je rečima glavni grad privredna žila kucavica Srbije. Iako se prostire na samo 3,7 odsto površine Srbije, u Beogradu živi četvrtina ukupnog stanovništva, u ukupnoj registrovanoj zaposlenosti učestvuje sa oko 35 odsto, a u njemu se stvara oko 40 odsto srpskog bruto domaćeg proizvoda, precizira Radonjić i potencira da je BDP po stanovniku u Beogradu za oko 70 odsto veći od republičkog proseka, dok je prosečna neto zarada za oko 25 odsto iznad proseka Srbije. Uz to, u ukupnom srpskom izvozu robe i usluga Beograd učestvuje sa oko 23, a u uvozu sa oko 40 odsto, ističe Radonjić, navodeći da je Beograd i centralna tačka interesovanja stranih turista, jer 80 odsto onih koji dođu u Srbiju dolaze zbog Beograda, koji u ukupnom broju noćenja stranih turista učestvuje sa oko 75 odsto.
