Svetlana Ceca Bojković: Bogata elita izopačena u svojoj bahatosti i neznanju najviše se plaši klasne borbe


Živimo strašan cinizam, socijalnu nepravdu i surovost u kojoj moćnima i bogatima pripada sve, a u takvom svetu poništenih vrednosti i velikih klasnih razlika nema saosećanja i nema ljudske solidarnosti. Oni koji su prigrabili sve privilegije ne prepoznaju tuđe patnje, a o svemu tome govori predstava „Strah u operi“ – kaže za Danas Svetlana Ceca Bojković.

Premijerom komada koji je napisala dramaturškinja Jelena Mijović, po motivima priča Dina Bucatija, u režiji Ivana Vukovića, naša legendarna glumica se uz burne ovacije publike pre nekoliko večeri vratila na scenu svoje nekadašnje matične kuće, Ateljea 212, posle trogodišnje pauze.

U „Strahu u operi“ Mijović je inicijalno preuzela motive iz priča „Sveci“, „Jaje“, „Strah u Skali“ i „Devojka koja propada“, objavljenih u zbirci „Prodavnica tajni“ u prevodu Cvijete Jakšić, koju je veliki italijanski pisac, dramaturg, pesnik, višedecenijski novinar Corriere della Sera sam priredio 1970, dve godine pre smrti, „u nadi da će upoznati ljude s onim najboljim što je napisao“.

U ovoj satiričnoj priči apsurda, pravdi i nepravdi, klasnim razlikama, dekadenciji društva na čijem se egzistencijalnom dnu nalaze radnička klasa i siromašni, izgubljenoj ljudskosti, ali i blaziranoj intelektualnoj eliti i evropskom nacizmu čiji eho nije nestao, Cecu Bojković gledamo u ulozi Đilde, čistačice u operi. A sudeći prema ovacijama i aplauzima na premijeri, jako je nedostajala pozorišnoj publici.

– Dugo nisam imala premijeru, izbegavala sam angažmane jer me ništa snažnije nije privuklo kao tekst, konačno sam rešila u ovim godinama da ne radim baš sve, jer ne moram. A onda mi se dopala ova drama Jelene Mijović, prvi put sam radila s mladim rediteljem Ivanom Vukovićem i mislim da je saradnja bila stvarno interesantna, sjajna, urodila je plodom. Radili smo vrlo ozbiljno i kvalitetno, mislim da je i predstava kvalitetna i da će biti hit, i drago mi je da sam s takvim komadom opet na sceni.

„Strah u operi“ na zabavan i kabaretski način budi asocijacije na našu stvarnost dok govori o teškim i zastrašujućim problemima u kojima živimo, a na naše pitanje šta je njoj najuzbudljivije u ovom komadu jedna od naših najznačajnijih glumica ističe:

– Možda me je najviše privuklo upravo to što u jednom „pomerenom“ žanru, uz mnogo songova koje je radila kompozitorka Irena Popović koja je sa nama na sceni, i divnu ironiju koja je primetna u tekstu italijanskog pisca, kao i prelazak u nadrealno, govorimo o socijalnoj nepravdi, gde je bogata elita izopačena u svojoj bahatosti, površnosti i neznanju. Dolazi u operu, iako ne zna ni šta je tenor, šta je bas. A u pobuni koja tu nastaje, umešaju se čak i sveci.

Mi smo u ovoj priči izbegavali svaku patetiku, sve o čemu govorimo na sceni – pravdi i nepravdi, klasnim razlikama koje postaju sve strašnije, političarima, društvu koje je izgubilo osnovne ljudske vrednosti i u kojem se saosećanje i solidarnost ne samo ne afirmišu nego su i nepoželjni, saopštavamo publici sa dosta duhovitosti i sa šarmom.

Đilda koju igra, samohrana majka koja se strahovito bori za svoju ćerku, mladu devojku izuzetnog glasa za opersku scenu kojoj želi da omogući školovanje, zapravo je simbol klasne borbe.

– Jako volim ovu ulogu i jako me privlači – Đilda je pametna i bistra žena, nema formalnog obrazovanja, ali misli svojom glavom i vrlo je poštena u životu i u smislu ljudski odnosa. Ona je majka koja grčevito brani svoju ćerku nad kojom je izvršena nepravda, i kroz nju vidimo poniženu radničku klasu. Đilda je čistačica u operi, vredno radi i po kućama bogataša koji hvale njenu pedantnost i rad, ali oni nemaju nikakvo saosećanje prema njoj i njenoj ćerki, naprotiv. Pravde za Đildu nema, ali pravde nema, kao što vidimo u predstavi, ni tamo „gore“, na nebu – kaže glumica.

Publika prati premijerno veče na Dan Svetog Markolina, a dok se u operi na pozorišnoj sceni događaju biblijske priče, foaje postaje pozornica drame u kojoj se odvija klasna borba između gradske elite i čistačice koja štiti svoje dete. Istovremeno, Sveti Gančilo, tek proglašeni svetac, prolazi kroz egzistencijalnu krizu, pitajući se koja bi mogla da bude svrha njega kao sveca…

Prema rečima Cece Bojković, njoj je u „Strahu u operi“ možda najdirljivija i najuzbudljivija scena kada se njena junaknjija obraća Svetom Gančilu.

– Sve je to jedna čarolija, u realnom svetu ne postoji, ali postoji u njoj, u biću ljudskom, i to je onaj najčistiji deo moje junakinje. Ona nema kome da se obrati za pomoć osim Gančilu, koji je mladi svetac. Ali, i tu ima ironije, jer se i tamo „gore“ među svecima vodi borba za prestiž – ko je stariji, ko je vrhovni, ko je podređeni, i nema pravde kao što je nema ni među ljudima „dole“. Jelena Mijović je u ovom komadu sačuvala sve ono što je Bucati sa ironijom napisao, a bio je izuzetan novinar koji je savršeno bio obavešten o svemu što se događa u svetu u njegovo vreme, i sjajan pisac, slikar, jedna umetnička duša. Sve o čemu je govorio i štoje napisao ne samo da važi i danas, nego su ti problemi još aktuelniji i zaoštreniji.

U ovoj predstavi vidimo da se političari i bogataši najviše plaše upravo klasne borbe koju simboliše Đilda, ali  i da „Strah u operi“ ipak nudi publici optimizam.

– Cinizam bogataša u ovom komadu ide toliko daleko da se čak predstavljaju kao žrtve siromašnih, smatrajući da društvo onima koji jedva preživljavaju od svog rada daje veće privilegije, i da treba da budu jako zahvalni za mrvice koje dobijaju. Ja ne znam kuda nas vodi tolika polarizacija, egzistencijalno ubijanje radničke klase, obespravljenost siromašnih u svakom smislu, sebičnost u kojoj je svaki izraz i gest solidarnosti prema drugom kao neko čudo, ali verujem da se, u svakom slučaju, jednom i to ipak završava.

Kada će to biti, mi ne znamo. Sada govorim o celom svetu, ne samo o nama. Kraj predstave „Strah uoperi“ je nova svetska revolucija. Ali, priznajem da ne bih volela da je doživim, a ona je moguća, kao i u ovom komadu. Jer, kao što vidimo, u svim zemljama se odvijaju razni protesti, pobune, kao i protesti ovde kod nas.

Na naše pitanje da li će se nešto značajno promeniti ovim protestima, jer u „Strahu u operi“ posle svetske revolucije gradonačelnica kaže: „Svanulo je mirno, lepo jutro“, Ceca Bojković ističe:

– Na kraju, protesti prođu, i revolucije prođu, to su talasi koji prolaze. Ali, vera ljudi koji su ugroženi ostaje. Pitanje koje ova predstava ostavlja otvorenim je dokle će biti mirno jutro, jer ovaj komad ne stavlja tačku, ne daje razrešenje, ostavlja otvorenim sve mogućnosti. Živimo vreme strašnih podela i nepravdi, i naravno da nas se ova priča jako tiče i da opisuje našu stvarnost i svakidašnjicu, ali ja jesam optimista u samom cilju, u finalnom razrešenju.

Ne mora to biti sutra, ne mora biti ni ove godine, ali će biti, desiće se. Predugo traje naš sunovrat, a mi smo nestrpljivi, jer su naši životi kratki. Hteli bismo da doživimo pravdu za našeg života, jer nam nije dobro već više od trideset godina od svega što smo preturili preko naših glava, ali treba imati strpljenja. A ono što čuva naše strpljenje to je vera, ne u religijskom smislu, nego vera u dobro, da će dobro, uprkos svemu, da pobedi.

Na našu opasku da su mnogi zadivljeni njenom verom, entuzijazmom, i sa koliko se snage ona bori svih ovih decenija da dobro pobedi, legendarna glumica koja svojim aktivizmom posebno obeležava demokratske građanske proteste protiv ovog režima, ističe:

– Vera u dobro i borba da se ono ostvari su smisao mog života. Kad bih to izgubila, mislim da bih izgubila i smisao, i ono u šta ja verujem kao u ljudske, životne i civilizacijske vrednosti – kaže Ceca Bojković.

Izvor: Danas