Vesna Mališić, kolumna za nedeljnik ''Radar''
Pred vama je prvi broj nedeljnika Radar. Ono što zovemo početkom uvek je i neki kraj. Zato sam bila u dilemi kako da predstavim novi politički nedeljnik koji potpisuje urednički i novinarski tim koji veoma dobro poznajete. Učinilo mi se da je to nepotrebno, pa možda čak i neumesno. Zato ću, umesto da vam govorim o konceptu i viziji nedeljnika Radar, da se vratim u tačku koja deli kraj od novog početka. U njoj se nalazi sve.
Ima, naime, jedan veoma opasan trenutak kad autoritarna vlast prođe zenit. I koliko god da je zarobila društvo, koliko god da drži pod kontrolom sve tokove i koliko god da opstaje, oseća se da joj je podrška stala. Pridobila je koga je mogla, kupila i korumpirala koga je stigla, zaplašila koga je htela, ucenila koga je uspela i našla se na vrhu strme ravni, odakle može samo niz silaznu putanju. A nje se panično plaši. U oštroj polarizaciji društva koju je godinama temeljno gradila, da bi se zadržala na tom vrhu, ostalo joj je još golo nasilje i – što je mnogo prihvatljivije za njen imidž – da širi sivu zonu meke kolaboracije. Sigurnost da to može da prođe neprimećeno, a efikasno, dali su joj, očigledno, primeri spin diktatora i autoritarnih režima iz sveta čije su propagandne tehnike i iskustva izučili, iskombinovali i obilato primenili. Tu mediji igraju veoma važnu ulogu. Ali ne više ovi koji su se već dokazali kao vulgarni prorežimski agitatori koji slepo prate naloge vlasti, nego ovi drugi koji slove za neutralne ili, još bolje, za nezavisne.
Eto u taj film su zamislili i probali i nas da stave.
Uloga medija u toj sivoj zoni fine kolaboracije sigurno nije da otvoreno podržavaju vlast. Naprotiv. Dobro je da zadrže privid kritičnosti „prema svima“, ali da relativizuju, da zažmure kad zatreba, da preskoče kad je neprijatno, da podupru kad zapne, da odvrate pažnju kad postane vruće, da novom pričom prekinu raspravu kad se zahukta, da pomere fokus, da unesu sumnju, potope nepoželjne istine u bujicu drugog sadržaja, da zbune i dezorijentišu. Faktički, da potkopaju sposobnost građana da razumeju stvarnost i povežu uzroke sa posledicama onoga u čemu žive i da ih, u stvari, onesposobe da misle i odlučuju. A onda će im već predsednik, u svojim svakodnevnim obraćanjima, objasniti šta treba da misle i kako da odluče.
Taj visokoprofesionalni inženjering trebalo bi da proizvede poželjnu ili bar za vlast prihvatljivu stvarnost, da otupi oštricu kritike i režimu obezbedi eventualno novi rezervoar podrške. Recimo, među onima koji odjednom gledaju samo svoja posla, ne zanima ih više politika, i od toga dobro žive.
Da bi održali privid neutralnosti, medijima iz sive zone vlast će povremeno isporučivati svoje niže rangirane ili ražalovane funkcionere i kadrove da ih do mile volje seciraju, a onda će im otvoriti vrata marketinga da novac od reklama konačno počne da stiže u zavisnosti od stepena pripitomljenosti. I to je tačka koja za nas deli kraj od početka. I zato Radar. Zato što ne može tako. Zato što nas ne mogu da prevare. I zato što istina nema cenu.
Još nešto mi je važno da podelim sa čitaocima na početku. Kada su, krajem decembra, jedan po jedan donosili odluku da daju otkaz u NIN-u, a da nisu sigurno znali gde će nastaviti svoj profesionalni put, u kafiću preko puta redakcije, sedeli su urednici i novinari koji su podstanari, imaju decu, kredit za stan, stare i bolesne roditelje… Mogli su tada da nađu sve moguće izgovore da pristanu na meku kolaboraciju za sigurnu platu. Ali nisu! Čuvali su svoj profesionalni integritet. I uneli su ga u nedeljnik Radar.
