Evo rešenja: Žoca u opoziciju

Draža Petrović, kolumna za portal N1

Kada su košarkaša Kevina Pantera pitali kako sarađuje sa Željkom Obradovićem, on je rekao da ta cela situacija nije strašna kao što izgleda na prvi pogled.

"On nije lud, samo mnogo psuje!", kazao je Panter, svedok iz prve ruke.

"Način na koji se izražava jeste čudan", objasnio je Panter. „Ali ako se fokusirate samo na to, onda ste gotovi. Morate da se fokusirate na to šta on priča. On vam samo govori da budete ono što jeste”, rekao je košarkaš kad su ga baš tako pitali - kako, bre, Kevine, keve ti, ti sa Žocom?

Željko Obradović zvani Žoc mnogo se dere, osobito na tajmautima, odlično, tečno i izražajno psuje, kako na engleskom, tako i na maternjem, mada je teranje u materinu, kažu neka istraživanja, bolje na maternjem.

Ima po internetu ona scena kada Žoc na tajmautu, dok je trenirao Fenerbahče, psuje članove ekipe poimence, ali da se neko ne bi osetio zapostavljeno u tom psovanju, na početku je uzviknuo: „F-ck you everybody!“, prethodno im objasnivši da oni možda misle da su dobri momci, ali u svojim očima („In your eyes, you are good guys”), mada nisu nikako dobri momci, faktički ne valjaju ništa.

To je bio govor u rangu majora Gavrilovića, samo što major Gavrilović u zvaničnoj verziji nije uopšte psovao.

I svi košarkaši, velike svetske zvezde, ćutali su dok im jednom po jednom u faci zajapureni razjareni Čačanin u lice urlao: „F-ck you“ i „Shame on you“.

Da stvar bude bolja, sve vreme tajmauta na razglasu hale, u pozadini snimka, išla je pesma Stivija Vondera „I just called to say I love you” iliti - pozvao sam te samo da ti kažem da te volim - što je davalo poseban šmek Žocovim povicima „F-ck you...“, i „F-ck you everybody“... Žocu čak i pesma ume da se namesti kada psuje.

Za razliku od Žoca koji javno, pred milionskim auditorijumom Evrolige, iskreno i autentično psuje igrače i sve što mu se nađe u vidokrugu, Vučić voli ono potuljeno maltretiranje i šikaniranje bližnjeg svog, onu seljačku varijantu kinjenja stranačkih funkcionera - od Drobnjaka pa do Malog - koje nikome nije simpatično, sem nekom biraču, takođe potuljenom liku koji voli da gleda tu specijalnu vrstu iživljavanja u direktnom prenosu Informera i Pinka. Nekako, to deluje kao kad najjači mangup maltretira slabije od sebe i uživa u takvoj vrsti sadizma, ali, što je najgore, i okolni mazohisti uživaju u svom mazohizmu.

Vučić istina ne psuje, nikada ga niko nije čuo da psuje, pa bi neki njegov saradnik, da ima hrabrosti, sigurno izjavio nešto obrnuto od Kevina Pantera kada bi ga pitali: „Kako ti, keve ti, sa Vučićem?“

I ne bi rekao: „On nije lud, samo mnogo psuje!“, već: „On uopšte ne psuje, samo je mnogo lud!“.

Te bi možda trebalo razmisliti da Žoc, sad kada mu ne ide sa Partizanom, možda pokuša da malo preuzme srpsku opoziciju i uradi nešto s njom. A samim tim i sa nama.

Njih ima više od dvanaest i nisu čak ni toliko loši kako ih predstavljaju, ali im treba neki Čačanin koji sve oko sebe tera u tri lepe, i to radi sa jednim određenim stilom koji može biti simpatičan širokim narodnim masama naviknutim da gledaju to džibersko maltretiranje Drobnjaka, Martinovića i ostalih koji su prihvatili da glume bokserski džak za velikog vođu.

Ovako, okupiš opoziciju, kažeš im: „F-ck you everybody!“, i možda krene nešto na bolje.

Uostalom, treba se setiti da je Peti oktobar i uspeo tek kada su Čačani, predvođeni jednim Čačaninom koji psuje čak i bolje od Žoca, tog jutra krenuli Ibarskom magistralom ka Beogradu i usput prevrnuli i bacili u jarak svaki kamion i šleper, u vidu režimskih barikada, na koji su naišli.

A svakom kordonu policije na koji su naišli, obučeni prikladno za jednu revoluciju, u šuškave šarene trenerke, rekli su: „F-ck you everybody“ i stigli na kraju do Beograda neočešani, neizgužvani, kao da nisu usput prevrtali šlepere u jarak kraj Ibarske, pa je iste večeri Milošević odlepršao na đubrište istorije.

Efekat Čačak je očigledno bitan. A i energija protiv Vučića treba malko da se menja. I ovde je red da neko počne da psuje sve koji su zaslužili, jer što bi rekao Kevin Panter: „Način na koji se izražava jeste čudan. Ali ako se fokusirate samo na to, onda ste gotovi. Morate da se fokusirate na to šta on priča. On vam samo govori da budete ono što jeste!“.

Tako da Žocu odmah treba ponuditi jednogodišnji ugovor sa srpskom opozicijom, ajd i to da pokušamo. Mi zvezdaši naravno, možda tu osetimo izvesnu nelagodu, ali što bi rekli, preživećemo i to, jer, braćo i sestre, Srbija je u pitanju!

Tako da psovke, braćo, psovke, a ne zvona i praporci.

Bilježnica Robija K: Slučaj Bombiša

Viktor Ivančić, Peščanik.net, 25.11.2025.

Bilježnica Robija K. 

Mi obitelj smo za vikend bili kod mog dide na Šolti. Mama je za obid kuvala manistru sa bobom i bižima. Dida je rekao: „Moran poć!“ Mama je pitala: „Di ćeš sad? Brzo će bit ručak!“ Dida je rekao: „Iden čas u partizane! Vratiću se za uru vrimena!“ Mama je zakolutačila sa očima. Ja sam uletijo: „Mogu li ja sa tobon, dida?“ Dida je rekao: „Pre si ti mali za u partizane! Nisi još dorasta ni za kurira!“ Ja sam se rascmoljijo: „A pliiiiiiz, dida!“ Dida je rekao: „Aj okej! Uzmi oni buketić gerbera iz moje sobe, pa gibamo!“

Ja i dida i onaj njegov frend barba Tonino smo stajali isprid spomenika. Na spomeniku je bijo neki vojnik sa bombom u ispruženoj ruki. Dida je meni rekao: „To ti je naš Bombiša!“ Barba Tonino je rekao: „Već priko seandes godina pokušava itnit bombu i ne polazi mu za rukon!“ Dida je rekao: „A nanišanija je drito na zgradu općine! Jesi ubra?“ Ja sam rekao: „Ubra san!“ Barba Tonino je rekao: „Ali ne odustaje! Čelična volja!“ Dida je rekao: „Odnosno mramorna!“

Barba Tonino je rekao: „Ajmo mi stavit cviće, da nan Bombiša uredan dočeka praznik!“ Ja sam pitao: „Koji praznik?“ Dida je rekao: „Unukiću, ako ne znaš koji je praznik dvajsdeveti novembra, časna rič ću te isti sekund poslat doma! A nije isključeno ni daš popit trisku!“ Ja sam rekao: „Ma naravski da znan, dida! Samo san te brumava!“ Dida je rekao: „Okej, okej! Neću te sad poć ispitivat da ne padnen u komu i očaj!“

Onda je Bombiša rekao: „Tonino, oš me molinte počešat ispod livog kolina? Svrbi me zapopizdit, patin se od sinoć!“ Mi smo najprvo piljili u njega sa čudilom. Onda je barba Tonino dignijo štap i pitao je: „Ovde?“ Bombiša je rekao: „E tu, tu… malo desno, malo desno… e tooooooooo… Ajme fala ti ka bogu!“ Barba Tonino je rekao: „Sve za revoluciju!“

Bombiša je pitao: „A koji van je ovo smišni pijonir?“ Dida je rekao: „To ti je moj unuk! Doveja san ga da malo vidi i ono šta ne uči u školi!“ Bombiša je mene pitao: „Momak, bil ti kad porasteš volija postat ka Tompson ili ka Ivica Šerfezi?“ Ja sam pitao: „Ko je Ivica Šerfezi?“ Dida je rekao: „Eto, o tome ti ja pričan! Zaboravlja se slavna prošlost! Sj-bali su cile generacije!“

Barba Tonino je pitao: „A šta je kod tebe novo, Bombiša?“ Bombiša je rekao: „A šta da ti kažen, sinoć mi se neki kremple popiša pod postamenat!“ Dida je rekao: „N bava kua? Koji je to?“ Bombiša je rekao: „Nisan ga pripozna u mraku! Tija san mu spustit ovu bombu na ćivericu! Al nisan uspija!“ Barba Tonino je rekao: „Popišat se pod spomenik palon borcu… To mora bit neki teški ustaša!“ Bombiša je rekao: „Pri bi reka da je bija pijan ka letva!“ Barba Tonino je rekao: „Pijani ustaša! Najgora kombinacija!“

Dida je rekao: „E znaš šta, kad ga uvatimo, bogami će taj platit laštru! A sutra ćemo Tonino i ja oko tebe rastegnit žicu pod visokin naponom!“ Barba Tonino je rekao: „Tako je! Iljadu volti i nek sprži gubu!“ Dida je rekao: „Pa da vidimo ko će se onda doć pišat po svetinjama!“ Bombiša je rekao: „Ma nemoš me stavit u žicu, j-bemu sveca! Osjeća bi se ka u Aušvicu!“ Dida je rekao: „U ovoj zemlji se i inače osjećaš ka u Aušvicu!“ Bombiša je rekao: „A nemoš tako! Ipak imamo slobodnu Hrvacku!“

Dida i barba Tonino su gledali u Bombišu sa žešćim ošamutom. Prvo su oni oba šutili. Onda je barba Tonino pitao: „Šta ti to znači, Bombiša?“ Bombiša je rekao: „Juče mi je navratila delegacija iz općine, pa su mi objasnili one stvari oko Blajburga! Onu stravu, jezu i užas…“ Dida je pitao: „Koji užas, j-bate?“ Bombiša je rekao: „Srića da san poginija na Sutjesci, pa nisan mora sudjelovat u toj sramoti! Inače bi se živ izija!“ Barba Tonino je podviknijo: „Bombiša, jesi ti pri sebi?!“

Bombiša je rekao: „A i ovo šta se izmišlja da je u Jasenovcu postoja neki neki logor, to mi je isto bolesno!“ Dida je podviknijo: „Ma šta ti je bolesno, j-ben te u glavu?!“ Bombiša je rekao: „Srića živa da mi je delegacija iz općine otvorila oči! Molinte lipo, vlast otvori dom kulture i hotel sa četri zvjezdice, a komunjare posli izmisle spiku da je tu bija logor smrti! Pa jel to način?“ Dida je okrenijo se prema barba Toninu: „Ja ovo više ne mogu slušat!“ Barba Tonino je rekao: „Ni ja! Da mogu dobavit sa šćapon, sad bi mu odvrnija oni osigurač od bombe, da odleti u pizdu materinu!“

Dida je rekao: „Ajmo mi skupit ove gerbere i odnit ih pokojnin ženama na grob! Da ne ostanu kod ovog seronje!“ Barba Tonino je rekao: „Ajmo!“ Onda sam ja pokupijo buketiće. Onda smo mi pošli na groblje kod pokojne bake i tete Jakice od barba Tonina. Dida je rekao: „Nemoš virovat, čoviče! I spomenicima su oprali mozak!“ Barba Tonino je rekao: „Propaganda se širi u zastrašujućin razmjerima!“ Dida je rekao: „Prvo su sj-bali dicu i omladinu, pritvorili su ji u crnokošuljaše, a saće i poginuli partizani poć u ustaše!“

Onda je moja mama drmnila didu po ramenu: „Aj budi se, čako! Gotov je obid!“ Dida je skočijo se iz kušina: „Srceliti irudovo!“ Mama je pitala: „Šta je bilo? Al si štagod grubo sanja?“ Dida je protrljao oči: „Srića da si me probudila, j-bate! Sanja san da nas je Bombiša izda!“ Mama je pitala: „Ko je Bombiša?“ Tata je provirijo iza vrata i rekao je: „Normalno da halucimira kad se sinoć u Bepovoj konobi nalija ka maca!“ Dida je rekao: „Čovik u mojin godinama ima pravo na čašicu više!“ Tata je rekao: „Čašicu više? Nisi zna za se, čoviče božji! Doveja te doma Špiro iz pandurije sa patrolnin kolima! I tebe i Tonina! Kaže da vas je lovija po mistu ka gaštrapane!“

Dida je ustao se i rekao je: „Pre san ja star, zete, da bi mi ti drža pridike! Gledaj svoja posla!“ Mama je rekla: „A stvarno si pretjera, čako! Nisi zna di si, j-baga jarac! Skinija si jaketu i iša je spremit u frižider!“ Dida je rekao: „Aj dosta više sa pilanom! Ako se ja u ovin godinama želin oblokat, oblokaću se! Pogotovo kad iman Špira iz pandurije za ličnog šofera! Šta mi drugo i preostaje kraj ovakve familije!“ Tata je rekao: „Kužin ja da se čovik obloče! Al ić se u tom stanju pišat pod spomenik palom borcu…“

Marčelo: S laserom u očima

Marko Šelić Marčelo, kolumna za ''Danas'', 15.11.2025.

Ukoliko priđete granici Velike Srbije – koja se od zamišljene linije Karlobag-Ogulin-Virovitica-Šešelj svela na park i okolni beton u centru prestonice – i pritom to učinite s one strane gde se najoštrije graniči sa Republikom Srbijom (tačka u kojoj s jedne strane majka štrajkuje glađu zbog ubistva sina korupcijom, a s druge se veseli endemski soj nesoja), dobićete laser u facu.

Iz paravojno-džiberskog kampa Ćacilend bezočni će vas laserom gađati pravo u oči, naočigled gomile policajaca. Uniforme ne reaguju ni ako im se direktno obratite – nećete dobiti verbalnu reakciju, kamoli neku akciju. To je nesumnjivo granična policija, ali graničnog prelaza nema. U tu državu u državi ne možete ući osim ako ste njen državljanin. Ili ako vas kriminalci ne kidnapuju i ne uvedu na brzi kurs vaspitanja batinama i maltretiranjem. Policija će tada reagovati. Hitrim okretanjem glave od vas. Svi do jednog sutra će uskliknuti čuveno ajhmanovsko „samo sam radio/la svoj posao“, što je težak cinizam, jer upravo nisu – osim po još nenapisanim zakonima koji važe odonud ograde, a koji su potpuno suprotni državi Srbiji. Srbija nema policiju, ima je Ćacilend, a još se nismo pravno razveli od te pantljičarske državice, te ona živi kao i dosad: kradući. Parazitirajući na domaćinu. Neko bi trebalo da prijavi krađu policije policiji. Čaršija priča da je policija pred pucanjem. Misleći na psihičko. Valjda. Mada. Tačka stoji da spreči ostatak rečenice.

Kad smo kod zaslepljivanja i nevidice: neki Srbi s Kosova, u pešačkom kopi/pejst hodočašću, krenuli su put Novog Sada da podrže predsednika na veleskupu koji je najavljen za nekad sad ovih dana; skupa nema, nestao je u svojoj nedogođenosti, ali nestali su i ti ljudi – vesti kažu da su krenuli s teritorije koja je navodno naša, stigli do one koja naša definitivno nije, i tu trag vesti staje. Da li su ostali u Ćacilendu, da li su se vratili kućama, nismo obavešteni, ali departman za simboliku primećuje obukvaljenu poentu: to biva kad naši s Kosova krenu za Vučićem, to biva kad bilo koji naši veruju da on zna put, to bude kad bilo koji živalj pristane na iživljavanje, to bude „gde su nas radikali branili, tu nas više nema“. Trenutno brane Ćacilend, i tamo nas već nema. Tamo su neki drugi oblici života, koji su nekoj drugoj majci – što je s detetom u invalidskim kolicima probala da im prokrijumčari nešto savesti i morala preko graničnog prelaza i skrene pažnju da sisaju budžet svih nas – odbrusili da i oni imaju decu. Eto tako, s ove strane ograde često seva pitanje imate li decu, ne bi li se bestidni postideli; ćorak nad ćorcima, ispostavlja se, mrtvi hladni oni odgovaraju da da, da je lebac lebac, da nikakav problem nemaju sa svojim poslom. Kako je naivan Isus bio, izgleda da savršeno znaju šta čine.

Elem, laseri postoje i na snajperima; gde je veselje, tu se i puca, ali policija nije zainteresovana da proveri šta su sve veseljačine unele u kamp, tako da nemamo pojma čime nam to iz epicentra mraka svetle u oči. Fizika kaže da svetlo ne može da se emituje iz crne rupe, ali tamo ne važi ni fizika, jer ona isto ima neke zakone. Više okupljenih obraća se ukradenim policajcima, govorimo im vidite li vi ovo; tajac. Samo stoje postojano, jer mi za njih ne postojimo. To su ipak samo laser-lampe, da, no da nisu, naši zaštitnici nešto bi sigurno učinili – razmakli bi se u stranu. Mi ih dozivamo, oni ništa. Zaslepljivanje se neometano nastavlja. Predsednik se jada da, avaj, gradom stvarno šetaju neki snajperisti, ali veli da ne mogu da ih nađu. Čak i da je to istina, služba je zauzeta prisluškivanjem građana, a policija čuvanjem laseraša.

Još neke oči potrebno je zamazati – na primer, Generalštabom. Spoljna politika svela nam se na ulizivanje Trampovom zetu, u duhu poslovice „seci uši, krpi dupe“; ove zime grejaćemo se o nadu da ćemo se ušlihtati. Ustupamo svoju istoriju na 99 godina, posle je poklanjamo, dostojanstvo ćemo okačiti ekonomskom tigru o rep. Oko toga je u Americi izbila afera, Trampu taj problem ne treba, ali to što on neće poklon ne znači da The Bednik svejedno neće probati da mu pokloni, jer bespogovorno veruje u pokvarenost i alavost. Zaslepi velesilu nečim, zažmuriće bar na jedno oko, kaže jevanđelje po rasprodavaču svega što nije njegovo.

Neko po bespućima interneta dade ideju: ponesimo ogledala, vratimo laserski zrak pošiljaocima. Načas zvuči smisleno. A onda se setiš: da je ogledalo ikad bilo sredstvo protiv ćacija, ne bi bili ćaci. Oni su sasvim otporni na svrhu tog predmeta.

Kad ulica vodi državu

Evo nas na polovici kratkih Dana srpske kulture koji su se pretvorili u dugu mračnu hrvatsku noć. Rezime: četiri otkazana kulturna zbivanja, jedan prosvjed, jedan masovni fizički napad koji je u zadnji tren spriječila policija, nekoliko noćnih akcija i skandal oko Dejana Medakovića. A tek nas čeka najveći izazov

Piše: Boris Postnikov, kolumna za tjednik ''Novosti''

Potkova

Nije prošlo dugo otkako smo na ovim stranicama pisali o tome kako ministrica kulture Nina Obuljen Koržinek shvaća teoriju potkove. Za neupućene, teorija potkove kaže da su ekstremna desnica i ekstremna ljevica mnogo sličnije nego što se čine: što su ekstremnije, to su, poput vrhova potkovice, jedna drugoj bliže.

Pa je onda i ministrica, nakon masovnog ustaškog skandiranja na zagrebačkom Hipodromu, nakon Šibenika i Benkovca, zaključila da između ekstremnih desničara i ekstremnih ljevičara nema većih razlika. A i mi smo, nema tome dugo, na ovim stranicama nešto zaključili: ako vam netko nudi teoriju potkove, to u praksi obično znači da vas smatra konjem. Ali smo zaključili i da HDZ ove jeseni od te teorije neće odustati.

I doista: dok nekoliko desetaka maskiranih huligana strateški raspoređenih od Splita i Zagreba do Rijeke i Vukovara diktira ritam političkih zbivanja u državi, a HDZ-ovci i dalje mantraju o “ljevičarskoj histeriji”, Obuljen Koržinek pojavila se u studiju HRT-a da utvrdi gradivo. “Vi ste spomenuli Benkovac i spomenuli ste Šibenik”, zamjerila je voditelju, “ali niste spomenuli da su lijevi aktivisti u Rijeci tražili otkazivanje gostovanja izraelskog koreografa Naharina u ime genocida za koji oni kažu da se provodi na području Palestine.” Pa je voditelja opomenula: “Ne treba isticati samo jedne, a ne spominjati druge. To vam je isti, potpuno isti mentalni sklop.”

U sklopu proučavanja mentalnog sklopa osobe koja o mentalnom sklopu govori, prvo ćemo rasklopiti zbivanja u državi kojom vlada njena vlada.

Logika je, treba priznati, besprijekorna: prvo dozvoliš ulici da ti otkaže nekoliko srpskih kulturnih događaja i kompletnu državu odvede u smjeru povišenih tenzija, a onda zbog istih tih povišenih tenzija podržiš otkazivanje još jedne izložbe

Split

Neposredni povod za ministričin napad na lijeve ekstremiste u Rijeci bio je napad desnih ekstremista u Splitu. Logično: kada pedesetak ustašoidnih Torcidaša pod fantomkama navali na djecu, starce i jednog branitelja Vukovara pogrešne nacionalnosti, pa ih potjera iz gradskog prostora dovikujući “smeća srpska”, urlajući “za dom spremni” i cinično dobacujući “neće vam nitko ništa”, koga osuditi ako ne riječke aktiviste?

Planirana splitska folklorna priredba gostiju iz Novog Sada, znamo, na kraju se nije održala, policija je od onih pedesetak wannabe fašista uspjela pronaći devetoricu, a ostale je to razbjesnilo pa su najavili veliki skup podrške pritvorenim kolegama na Rivi. Bio je to prvi i za sada jedini test masovne popularnosti antisrpskih nasilnika koji ovih dana ordiniraju po Hrvatskoj. A završio je – znamo i to – debaklom.

Jedva dvije-tri hiljade ljudi okupilo se da zapjeva Thompsona i kasnije okrene pečenog vola u društvu Marka Skeje. Za usporedbu, kada je 2014. godine policija onemogućila ulazak splitskih navijača na utakmicu Dinamo – Hajduk, na istoj toj Rivi demonstriralo je nas 30-ak hiljada. Danas, pritom, udruga koja okuplja sve navijače Hajduka broji ravno 119 hiljada i 836 članova. Ultrasi sa sjeveroistočne okuke Poljuda, ispada, u svojim crnokošuljaškim akcijama ne samo što nemaju masovnu potporu, nego nemaju čak ni potporu vlastitog stadiona.

Svejedno, uspjeli su sve nas koji već godinama sudjelujemo u projektu izgradnje narodnog Hajduka i slušamo posprdne komentare kako nam “ulica vodi klub” potopiti, barem u očima javnosti, u isti fašistički mulj. Ali lako za muku nas navijača koji se ovih dana sramimo, pravdamo sebi i drugima, istupamo iz članstva ili pišemo bijesna pisma vodstvu navijačke udruge. Naredni dani, naime, pokazali su da se ovog puta ipak ne radi samo o vječnoj medijskoj temi splitskog nogometnog kluba i njegovih navijača. I da to što ulica vodi klub možda i nije najveći problem. Jer ovdje, kako stvari trenutno stoje, ulica vodi državu.

Zagreb

Već u noći uoči splitskog prosvjeda povela ju je tako Preradovićeva ulica u Zagrebu. Nekoliko desetaka maskiranih huligana ondje je obilježilo otvaranje Dana srpske kulture i izložbe “Efemeris – legat Dejana Medakovića” pjevajući Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Uto se doznalo da je Medaković, osim što je bio Zagrepčanin, izbjeglica iz Endehazije i uvaženi intelektualac, bio i jedan od koordinatora izrade Memoranduma SANU-a.

Povedena ulicom, država – utjelovljena u ministrici Obuljen Koržinek – brzo je zauzela jasan stav: “Moram priznati da o toj osobi nisam ništa znala.” Pa onda ipak malo jasnije: “Ovo što sam pročitala – ako je istina da je bio sudionik pisanja Memoranduma SANU-a, ne razumijem koji je motiv Prosvjete ili onih koji su to organizirali.”

I dok si rekao en-de-ha, maskirani ustašoidi u centru glavnog grada prestali su biti problem, a problem je postala srpska manjina. Pa dobro, neka je: autoru ovog teksta nije ni na kraj pameti da na bilo koji način zastupa bilo koga tko je osamdesetih potpaljivao nacionalističku lomaču u odajama SANU-a. Sve ono što bi se moglo dodati – da je ista ta srpska manjina u Hrvatskoj učinila više za antifašističke vrijednosti nego mnogi koji danas obitavaju na ljevici, da šta god učinila ionako nikad neće ispuniti kriterije idealnog Srbina koje joj nameće većina – uzaludno je. Kada si manjina, tvoje je da budeš najveći problem.

Rijeka

O Dejanu Medakoviću, koliko se zna, nije bilo riječi na riječkom Prvenstvu Balkana u karateu. Ipak, ulica je državu odvela i tamo. Pokraj dvorane na Zametu srpske karatiste od maskiranih batinaša je spasila – ili maskirane batinaše od srpskih karatista, nikada nećemo saznati – hrvatska policija. Ministrica kulture o tom se događaju nije oglasila, što joj ne zamjeramo pošto nije ministrica fiskulture. Nije se međutim oglasila ni o otkazivanju večeri folklora u Ogulinu zbog straha gostiju koji su trebali doputovati iz Banje Luke, a ni o otkazivanju književne večeri u Zagrebu na kojoj se trebao predstaviti beogradski Muzej knjige i putovanja. Možda, kao ni o Medakoviću, o tome još uvijek nije ništa čula.

Vukovar

Zato je čula za izložbu “Srpkinja – heroina Velikog rata” koju je u Vukovaru uoči otvaranja zatvorila tamošnja ulica u vidu lokalnih BBB-ovaca, pojačanih za ovu priliku gradonačelnikom Marijanom Pavličekom. Izložba je, inače, trebala biti postavljena na Dan primirja kojim se u brojnim zemljama obilježava kraj Prvog svjetskog rata. Ali zašto bismo obilježavali završetak svjetskog rata ako mi onaj svoj domaći još uvijek vodimo?

Odnosno, riječima Obuljen Koržinek: “U ovom trenutku povišenih tenzija zaista ne vidim smisao da konzulat Republike Srbije u Vukovaru, u tjednu kada se kao Hrvati sjećamo najveće traume iz Domovinskog rata, da netko baš u tom tjednu organizira takve događaje u Vukovaru, meni to stvarno nije prihvatljivo.” Logika je, treba priznati, besprijekorna: prvo dozvoliš ulici da ti otkaže nekoliko srpskih kulturnih događaja i kompletnu državu odvede u smjeru povišenih tenzija, a onda zbog istih tih povišenih tenzija podržiš otkazivanje još jedne izložbe.

Rezime

I evo nas, dakle, otprilike na polovici kratkih Dana srpske kulture koji su se pod sloganom “Kultura spaja” pretvorili u dugu mračnu hrvatsku noć. Rezime: četiri otkazana kulturna zbivanja, jedan prosvjed, jedan masovni fizički napad koji je u zadnji tren spriječila policija, nekoliko noćnih akcija ekipe pod maskama i skandal oko Dejana Medakovića. Sve to u izvedbi jedva nekoliko desetaka huligana koje ne podržavaju ni ostali navijači njihovih klubova. A tek nas čeka najveći izazov.

Jer sjetimo se, u petak 14. novembra, uoči premijere predstave “Venezuela” Ohada Naharina, ispred HNK-a Ivana pl. Zajca u Rijeci na scenu stupa ekstremna ljevica. I mada ovaj tekst nastaje nekoliko dana ranije, zahvaljujući ministrici kulture već sada možemo podnijeti detaljan izvještaj o tamošnjim nemilim događajima. Naime: “To vam je isti, potpuno isti mentalni sklop.” Pred historicističkim pročeljem na Kazališnom trgu okupit će se tako nekoliko desetaka maskiranih ljevičara, skandirajući izraelskom koreografu “Treći Reich!” onako kako su njihovi desni pandani skandirali Endehaziji i uzvikujući na sav glas “Sieg Heil!” kao što su ovi vikali “ZDS”.

Dio njih pokušat će fizički napasti scenske radnike, ali će ih na sreću spriječiti policija. Drugi dio nahrupit će na glavni ulaz pa istjerati na ulicu balerine i baletane, šeretski im dobacujući “neće vam nitko ništa” i “smeća židovska”. Pa će se na kraju u medijima pojaviti i ministrica kulture da osudi incident, dodajući ipak kako “u ovom trenutku povišenih tenzija, u tjednu kada se kao Hrvati sjećamo najveće traume iz Domovinskog rata, zaista ne vidim smisao da netko organizira gostovanje koreografa kojeg financira jedna genocidna država…”

Ili možda neće biti baš tako. Nema veze: bez obzira na rasplet riječkog prosvjeda, opet ćemo slušati pripovijest o “istom mentalnom sklopu” desničara i ljevičara, nastavit će se prijetnje Srbima, nastavit će se vječno okrivljavanje posljednjih ostataka jedne manjine koja je odavde protjerana prije 30 godina i nastavit će se političko parazitiranje na mržnji usmjerenoj prema njoj. Što je valjda i logično. Jer kako bi ulica vodila državu da se država ne svodi na slijepu ulicu?