Evo rešenja: Žoca u opoziciju

Draža Petrović, kolumna za portal N1

Kada su košarkaša Kevina Pantera pitali kako sarađuje sa Željkom Obradovićem, on je rekao da ta cela situacija nije strašna kao što izgleda na prvi pogled.

"On nije lud, samo mnogo psuje!", kazao je Panter, svedok iz prve ruke.

"Način na koji se izražava jeste čudan", objasnio je Panter. „Ali ako se fokusirate samo na to, onda ste gotovi. Morate da se fokusirate na to šta on priča. On vam samo govori da budete ono što jeste”, rekao je košarkaš kad su ga baš tako pitali - kako, bre, Kevine, keve ti, ti sa Žocom?

Željko Obradović zvani Žoc mnogo se dere, osobito na tajmautima, odlično, tečno i izražajno psuje, kako na engleskom, tako i na maternjem, mada je teranje u materinu, kažu neka istraživanja, bolje na maternjem.

Ima po internetu ona scena kada Žoc na tajmautu, dok je trenirao Fenerbahče, psuje članove ekipe poimence, ali da se neko ne bi osetio zapostavljeno u tom psovanju, na početku je uzviknuo: „F-ck you everybody!“, prethodno im objasnivši da oni možda misle da su dobri momci, ali u svojim očima („In your eyes, you are good guys”), mada nisu nikako dobri momci, faktički ne valjaju ništa.

To je bio govor u rangu majora Gavrilovića, samo što major Gavrilović u zvaničnoj verziji nije uopšte psovao.

I svi košarkaši, velike svetske zvezde, ćutali su dok im jednom po jednom u faci zajapureni razjareni Čačanin u lice urlao: „F-ck you“ i „Shame on you“.

Da stvar bude bolja, sve vreme tajmauta na razglasu hale, u pozadini snimka, išla je pesma Stivija Vondera „I just called to say I love you” iliti - pozvao sam te samo da ti kažem da te volim - što je davalo poseban šmek Žocovim povicima „F-ck you...“, i „F-ck you everybody“... Žocu čak i pesma ume da se namesti kada psuje.

Za razliku od Žoca koji javno, pred milionskim auditorijumom Evrolige, iskreno i autentično psuje igrače i sve što mu se nađe u vidokrugu, Vučić voli ono potuljeno maltretiranje i šikaniranje bližnjeg svog, onu seljačku varijantu kinjenja stranačkih funkcionera - od Drobnjaka pa do Malog - koje nikome nije simpatično, sem nekom biraču, takođe potuljenom liku koji voli da gleda tu specijalnu vrstu iživljavanja u direktnom prenosu Informera i Pinka. Nekako, to deluje kao kad najjači mangup maltretira slabije od sebe i uživa u takvoj vrsti sadizma, ali, što je najgore, i okolni mazohisti uživaju u svom mazohizmu.

Vučić istina ne psuje, nikada ga niko nije čuo da psuje, pa bi neki njegov saradnik, da ima hrabrosti, sigurno izjavio nešto obrnuto od Kevina Pantera kada bi ga pitali: „Kako ti, keve ti, sa Vučićem?“

I ne bi rekao: „On nije lud, samo mnogo psuje!“, već: „On uopšte ne psuje, samo je mnogo lud!“.

Te bi možda trebalo razmisliti da Žoc, sad kada mu ne ide sa Partizanom, možda pokuša da malo preuzme srpsku opoziciju i uradi nešto s njom. A samim tim i sa nama.

Njih ima više od dvanaest i nisu čak ni toliko loši kako ih predstavljaju, ali im treba neki Čačanin koji sve oko sebe tera u tri lepe, i to radi sa jednim određenim stilom koji može biti simpatičan širokim narodnim masama naviknutim da gledaju to džibersko maltretiranje Drobnjaka, Martinovića i ostalih koji su prihvatili da glume bokserski džak za velikog vođu.

Ovako, okupiš opoziciju, kažeš im: „F-ck you everybody!“, i možda krene nešto na bolje.

Uostalom, treba se setiti da je Peti oktobar i uspeo tek kada su Čačani, predvođeni jednim Čačaninom koji psuje čak i bolje od Žoca, tog jutra krenuli Ibarskom magistralom ka Beogradu i usput prevrnuli i bacili u jarak svaki kamion i šleper, u vidu režimskih barikada, na koji su naišli.

A svakom kordonu policije na koji su naišli, obučeni prikladno za jednu revoluciju, u šuškave šarene trenerke, rekli su: „F-ck you everybody“ i stigli na kraju do Beograda neočešani, neizgužvani, kao da nisu usput prevrtali šlepere u jarak kraj Ibarske, pa je iste večeri Milošević odlepršao na đubrište istorije.

Efekat Čačak je očigledno bitan. A i energija protiv Vučića treba malko da se menja. I ovde je red da neko počne da psuje sve koji su zaslužili, jer što bi rekao Kevin Panter: „Način na koji se izražava jeste čudan. Ali ako se fokusirate samo na to, onda ste gotovi. Morate da se fokusirate na to šta on priča. On vam samo govori da budete ono što jeste!“.

Tako da Žocu odmah treba ponuditi jednogodišnji ugovor sa srpskom opozicijom, ajd i to da pokušamo. Mi zvezdaši naravno, možda tu osetimo izvesnu nelagodu, ali što bi rekli, preživećemo i to, jer, braćo i sestre, Srbija je u pitanju!

Tako da psovke, braćo, psovke, a ne zvona i praporci.

Bilježnica Robija K: Slučaj Bombiša

Viktor Ivančić, Peščanik.net, 25.11.2025.

Bilježnica Robija K. 

Mi obitelj smo za vikend bili kod mog dide na Šolti. Mama je za obid kuvala manistru sa bobom i bižima. Dida je rekao: „Moran poć!“ Mama je pitala: „Di ćeš sad? Brzo će bit ručak!“ Dida je rekao: „Iden čas u partizane! Vratiću se za uru vrimena!“ Mama je zakolutačila sa očima. Ja sam uletijo: „Mogu li ja sa tobon, dida?“ Dida je rekao: „Pre si ti mali za u partizane! Nisi još dorasta ni za kurira!“ Ja sam se rascmoljijo: „A pliiiiiiz, dida!“ Dida je rekao: „Aj okej! Uzmi oni buketić gerbera iz moje sobe, pa gibamo!“

Ja i dida i onaj njegov frend barba Tonino smo stajali isprid spomenika. Na spomeniku je bijo neki vojnik sa bombom u ispruženoj ruki. Dida je meni rekao: „To ti je naš Bombiša!“ Barba Tonino je rekao: „Već priko seandes godina pokušava itnit bombu i ne polazi mu za rukon!“ Dida je rekao: „A nanišanija je drito na zgradu općine! Jesi ubra?“ Ja sam rekao: „Ubra san!“ Barba Tonino je rekao: „Ali ne odustaje! Čelična volja!“ Dida je rekao: „Odnosno mramorna!“

Barba Tonino je rekao: „Ajmo mi stavit cviće, da nan Bombiša uredan dočeka praznik!“ Ja sam pitao: „Koji praznik?“ Dida je rekao: „Unukiću, ako ne znaš koji je praznik dvajsdeveti novembra, časna rič ću te isti sekund poslat doma! A nije isključeno ni daš popit trisku!“ Ja sam rekao: „Ma naravski da znan, dida! Samo san te brumava!“ Dida je rekao: „Okej, okej! Neću te sad poć ispitivat da ne padnen u komu i očaj!“

Onda je Bombiša rekao: „Tonino, oš me molinte počešat ispod livog kolina? Svrbi me zapopizdit, patin se od sinoć!“ Mi smo najprvo piljili u njega sa čudilom. Onda je barba Tonino dignijo štap i pitao je: „Ovde?“ Bombiša je rekao: „E tu, tu… malo desno, malo desno… e tooooooooo… Ajme fala ti ka bogu!“ Barba Tonino je rekao: „Sve za revoluciju!“

Bombiša je pitao: „A koji van je ovo smišni pijonir?“ Dida je rekao: „To ti je moj unuk! Doveja san ga da malo vidi i ono šta ne uči u školi!“ Bombiša je mene pitao: „Momak, bil ti kad porasteš volija postat ka Tompson ili ka Ivica Šerfezi?“ Ja sam pitao: „Ko je Ivica Šerfezi?“ Dida je rekao: „Eto, o tome ti ja pričan! Zaboravlja se slavna prošlost! Sj-bali su cile generacije!“

Barba Tonino je pitao: „A šta je kod tebe novo, Bombiša?“ Bombiša je rekao: „A šta da ti kažen, sinoć mi se neki kremple popiša pod postamenat!“ Dida je rekao: „N bava kua? Koji je to?“ Bombiša je rekao: „Nisan ga pripozna u mraku! Tija san mu spustit ovu bombu na ćivericu! Al nisan uspija!“ Barba Tonino je rekao: „Popišat se pod spomenik palon borcu… To mora bit neki teški ustaša!“ Bombiša je rekao: „Pri bi reka da je bija pijan ka letva!“ Barba Tonino je rekao: „Pijani ustaša! Najgora kombinacija!“

Dida je rekao: „E znaš šta, kad ga uvatimo, bogami će taj platit laštru! A sutra ćemo Tonino i ja oko tebe rastegnit žicu pod visokin naponom!“ Barba Tonino je rekao: „Tako je! Iljadu volti i nek sprži gubu!“ Dida je rekao: „Pa da vidimo ko će se onda doć pišat po svetinjama!“ Bombiša je rekao: „Ma nemoš me stavit u žicu, j-bemu sveca! Osjeća bi se ka u Aušvicu!“ Dida je rekao: „U ovoj zemlji se i inače osjećaš ka u Aušvicu!“ Bombiša je rekao: „A nemoš tako! Ipak imamo slobodnu Hrvacku!“

Dida i barba Tonino su gledali u Bombišu sa žešćim ošamutom. Prvo su oni oba šutili. Onda je barba Tonino pitao: „Šta ti to znači, Bombiša?“ Bombiša je rekao: „Juče mi je navratila delegacija iz općine, pa su mi objasnili one stvari oko Blajburga! Onu stravu, jezu i užas…“ Dida je pitao: „Koji užas, j-bate?“ Bombiša je rekao: „Srića da san poginija na Sutjesci, pa nisan mora sudjelovat u toj sramoti! Inače bi se živ izija!“ Barba Tonino je podviknijo: „Bombiša, jesi ti pri sebi?!“

Bombiša je rekao: „A i ovo šta se izmišlja da je u Jasenovcu postoja neki neki logor, to mi je isto bolesno!“ Dida je podviknijo: „Ma šta ti je bolesno, j-ben te u glavu?!“ Bombiša je rekao: „Srića živa da mi je delegacija iz općine otvorila oči! Molinte lipo, vlast otvori dom kulture i hotel sa četri zvjezdice, a komunjare posli izmisle spiku da je tu bija logor smrti! Pa jel to način?“ Dida je okrenijo se prema barba Toninu: „Ja ovo više ne mogu slušat!“ Barba Tonino je rekao: „Ni ja! Da mogu dobavit sa šćapon, sad bi mu odvrnija oni osigurač od bombe, da odleti u pizdu materinu!“

Dida je rekao: „Ajmo mi skupit ove gerbere i odnit ih pokojnin ženama na grob! Da ne ostanu kod ovog seronje!“ Barba Tonino je rekao: „Ajmo!“ Onda sam ja pokupijo buketiće. Onda smo mi pošli na groblje kod pokojne bake i tete Jakice od barba Tonina. Dida je rekao: „Nemoš virovat, čoviče! I spomenicima su oprali mozak!“ Barba Tonino je rekao: „Propaganda se širi u zastrašujućin razmjerima!“ Dida je rekao: „Prvo su sj-bali dicu i omladinu, pritvorili su ji u crnokošuljaše, a saće i poginuli partizani poć u ustaše!“

Onda je moja mama drmnila didu po ramenu: „Aj budi se, čako! Gotov je obid!“ Dida je skočijo se iz kušina: „Srceliti irudovo!“ Mama je pitala: „Šta je bilo? Al si štagod grubo sanja?“ Dida je protrljao oči: „Srića da si me probudila, j-bate! Sanja san da nas je Bombiša izda!“ Mama je pitala: „Ko je Bombiša?“ Tata je provirijo iza vrata i rekao je: „Normalno da halucimira kad se sinoć u Bepovoj konobi nalija ka maca!“ Dida je rekao: „Čovik u mojin godinama ima pravo na čašicu više!“ Tata je rekao: „Čašicu više? Nisi zna za se, čoviče božji! Doveja te doma Špiro iz pandurije sa patrolnin kolima! I tebe i Tonina! Kaže da vas je lovija po mistu ka gaštrapane!“

Dida je ustao se i rekao je: „Pre san ja star, zete, da bi mi ti drža pridike! Gledaj svoja posla!“ Mama je rekla: „A stvarno si pretjera, čako! Nisi zna di si, j-baga jarac! Skinija si jaketu i iša je spremit u frižider!“ Dida je rekao: „Aj dosta više sa pilanom! Ako se ja u ovin godinama želin oblokat, oblokaću se! Pogotovo kad iman Špira iz pandurije za ličnog šofera! Šta mi drugo i preostaje kraj ovakve familije!“ Tata je rekao: „Kužin ja da se čovik obloče! Al ić se u tom stanju pišat pod spomenik palom borcu…“

Marčelo: S laserom u očima

Marko Šelić Marčelo, kolumna za ''Danas'', 15.11.2025.

Ukoliko priđete granici Velike Srbije – koja se od zamišljene linije Karlobag-Ogulin-Virovitica-Šešelj svela na park i okolni beton u centru prestonice – i pritom to učinite s one strane gde se najoštrije graniči sa Republikom Srbijom (tačka u kojoj s jedne strane majka štrajkuje glađu zbog ubistva sina korupcijom, a s druge se veseli endemski soj nesoja), dobićete laser u facu.

Iz paravojno-džiberskog kampa Ćacilend bezočni će vas laserom gađati pravo u oči, naočigled gomile policajaca. Uniforme ne reaguju ni ako im se direktno obratite – nećete dobiti verbalnu reakciju, kamoli neku akciju. To je nesumnjivo granična policija, ali graničnog prelaza nema. U tu državu u državi ne možete ući osim ako ste njen državljanin. Ili ako vas kriminalci ne kidnapuju i ne uvedu na brzi kurs vaspitanja batinama i maltretiranjem. Policija će tada reagovati. Hitrim okretanjem glave od vas. Svi do jednog sutra će uskliknuti čuveno ajhmanovsko „samo sam radio/la svoj posao“, što je težak cinizam, jer upravo nisu – osim po još nenapisanim zakonima koji važe odonud ograde, a koji su potpuno suprotni državi Srbiji. Srbija nema policiju, ima je Ćacilend, a još se nismo pravno razveli od te pantljičarske državice, te ona živi kao i dosad: kradući. Parazitirajući na domaćinu. Neko bi trebalo da prijavi krađu policije policiji. Čaršija priča da je policija pred pucanjem. Misleći na psihičko. Valjda. Mada. Tačka stoji da spreči ostatak rečenice.

Kad smo kod zaslepljivanja i nevidice: neki Srbi s Kosova, u pešačkom kopi/pejst hodočašću, krenuli su put Novog Sada da podrže predsednika na veleskupu koji je najavljen za nekad sad ovih dana; skupa nema, nestao je u svojoj nedogođenosti, ali nestali su i ti ljudi – vesti kažu da su krenuli s teritorije koja je navodno naša, stigli do one koja naša definitivno nije, i tu trag vesti staje. Da li su ostali u Ćacilendu, da li su se vratili kućama, nismo obavešteni, ali departman za simboliku primećuje obukvaljenu poentu: to biva kad naši s Kosova krenu za Vučićem, to biva kad bilo koji naši veruju da on zna put, to bude kad bilo koji živalj pristane na iživljavanje, to bude „gde su nas radikali branili, tu nas više nema“. Trenutno brane Ćacilend, i tamo nas već nema. Tamo su neki drugi oblici života, koji su nekoj drugoj majci – što je s detetom u invalidskim kolicima probala da im prokrijumčari nešto savesti i morala preko graničnog prelaza i skrene pažnju da sisaju budžet svih nas – odbrusili da i oni imaju decu. Eto tako, s ove strane ograde često seva pitanje imate li decu, ne bi li se bestidni postideli; ćorak nad ćorcima, ispostavlja se, mrtvi hladni oni odgovaraju da da, da je lebac lebac, da nikakav problem nemaju sa svojim poslom. Kako je naivan Isus bio, izgleda da savršeno znaju šta čine.

Elem, laseri postoje i na snajperima; gde je veselje, tu se i puca, ali policija nije zainteresovana da proveri šta su sve veseljačine unele u kamp, tako da nemamo pojma čime nam to iz epicentra mraka svetle u oči. Fizika kaže da svetlo ne može da se emituje iz crne rupe, ali tamo ne važi ni fizika, jer ona isto ima neke zakone. Više okupljenih obraća se ukradenim policajcima, govorimo im vidite li vi ovo; tajac. Samo stoje postojano, jer mi za njih ne postojimo. To su ipak samo laser-lampe, da, no da nisu, naši zaštitnici nešto bi sigurno učinili – razmakli bi se u stranu. Mi ih dozivamo, oni ništa. Zaslepljivanje se neometano nastavlja. Predsednik se jada da, avaj, gradom stvarno šetaju neki snajperisti, ali veli da ne mogu da ih nađu. Čak i da je to istina, služba je zauzeta prisluškivanjem građana, a policija čuvanjem laseraša.

Još neke oči potrebno je zamazati – na primer, Generalštabom. Spoljna politika svela nam se na ulizivanje Trampovom zetu, u duhu poslovice „seci uši, krpi dupe“; ove zime grejaćemo se o nadu da ćemo se ušlihtati. Ustupamo svoju istoriju na 99 godina, posle je poklanjamo, dostojanstvo ćemo okačiti ekonomskom tigru o rep. Oko toga je u Americi izbila afera, Trampu taj problem ne treba, ali to što on neće poklon ne znači da The Bednik svejedno neće probati da mu pokloni, jer bespogovorno veruje u pokvarenost i alavost. Zaslepi velesilu nečim, zažmuriće bar na jedno oko, kaže jevanđelje po rasprodavaču svega što nije njegovo.

Neko po bespućima interneta dade ideju: ponesimo ogledala, vratimo laserski zrak pošiljaocima. Načas zvuči smisleno. A onda se setiš: da je ogledalo ikad bilo sredstvo protiv ćacija, ne bi bili ćaci. Oni su sasvim otporni na svrhu tog predmeta.

Viktor Ivančić: Ranoholizam 3

Viktor Ivančić, kolumna za tjednik ''Novosti''

Kao što Narodna banka raspolaže zlatnim rezervama kao pokrićem za tokove novca i kapitala, žrtve Vukovara trebaju biti baza za tokove šovinistički intoniranih nitkovluka; one su, može se reći, dugoročna investicija u obračune s političkim protivnicima i nepoželjnim etničkim skupinama, u snaženje strahovlade, te, zlu ne trebalo, u buduća krvoprolića

Naziv projekta:

Žrtve Vukovara: uputstvo za upotrebu

Temeljno polazište:

Žrtve Vukovara dale su svoje živote za slobodu koja će nam biti oduzeta. Cilj ove inicijative je osnažiti, proširiti i produbiti društvenu svijest o tome, kako se ne bismo doveli u situaciju da su žrtve Vukovara uzalud pale.

Praktični rezon:

Tokom ovoga mjeseca, uz gromobran u vidu kolektivnog oplakivanja žrtava Vukovara, obavljena je sveobuhvatna suspenzija slobode u Hrvatskoj. Ukinuta su ljudska i kulturna prava, te pravo na slobodu izražavanja: otkazane su brojne izložbe, tribine, književne večeri i folklorne manifestacije, tim lakše ako su nosile srpski nacionalni predznak. Bez obzira na to je li to postignuto nasilnim angažmanom domoljubnih trupa pod crnim kapuljačama ili prijetećim izjavama političara na vlasti, uvijek su kao obrazloženje uspješno korišteni termini poput “ovi datumi”, “ovo doba godine” ili “ovaj mjesec”, kada smo dužni biti ponizni pred žrtvama Vukovara, a ne biti slobodni.

Ministrica kulture, na primjer, ustvrdila je da srpska izložba u Vukovaru “nije prihvatljiva”, i to “ne zbog samog sadržaja, nego zbog dojma”.

Svrha ovog projekta je da se stvore okolnosti u kojima će rečeni “dojam” (koji dakle ne proizlazi iz “samog sadržaja”) biti lišen bilo kakvih, a pogotovo vremenskih ograničenja.

Što to znači?

Jedan studeni ne čini proljeće!

Nema nikakva razloga da se “ovi datumi” u studenom ne prošire na ostale mjesece u godini!

Pitajmo se: nije li tragedija Vukovara bila prevelika da bismo standardne oblike komemorativnih praksi, poput cenzura, zabrana, otkazivanja i navijačko-ustaških pohoda, provodili sporadično, makar u pravilnome ritmu?

Događaji tokom ovoga ljeta, kada je uz žrtvoslovne argumente uspješno spriječeno održavanje festivala u Benkovcu i Velikoj Gorici, a zamalo i onih u Šibeniku i Korčuli, dokazuju da se može, treba i mora bolje. Narod koji uspijeva da se na jedan mjesec u godini odrekne vlastite slobode – a pritom je u još većoj mjeri uskrati pripadnicima drugih naroda u Hrvatskoj – sposoban je za dvanaest puta veći podvig!

Usputna napomena:

Ne treba razbijati glavu oko toga je li organizirano nacionalno naricanje nad tragedijom Vukovara, provedeno u režiji državne vlasti, pune tri decenije po završetku rata, neumjereno, pretjerano i neukusno; treba razbijati glavu onima koji se usuđuju takvo što pomisliti.

Usputna opomena:

Oni koji političku i ideološku manipulaciju žrtvama Vukovara nazivaju lešinarenjem bez sumnje su u pravu, ali to ne znači da zaslužuju milost!

Usputni savjet:

Ako vam pomisao na žrtve Vukovara tjera suze na oči i strah u kosti, pametnije je fokusirati se na ovo drugo.

Ne zaboravimo:

Ne postoji takva gadost za koju žrtve Vukovara neće poslužiti kao kvalitetan izgovor, pod uvjetom da pravilno rukujemo tim resursom. Svejedno je radi li se o zabrani kazališne predstave, protjerivanju maloljetnih folkloraša ili ukidanju budžetskih sredstava za Novosti. Kao što ne postoji civilna žrtva rata kojoj nismo u stanju posthumno navući vojnu uniformu, ukoliko – ponovimo – njegujemo ispravan odnos prema resursu.

Iz dosad izloženoga moglo se razumjeti da stvar nema veze s pijetetom ili suosjećanjem prema ratnim stradalnicima – što ostavljamo rodbini, prijateljima i neosviještenome dijelu građanstva – nego s iznuđivanjem kolektivnih osjećaja koji imaju striktnu političku namjenu. Teoretičari neskloni Hrvatskoj i Hrvatima to običavaju nazivati žrtvoslovnom pornografijom, potpuno pogrešno, dok mi plediramo da se proces sagleda iz rakursa tanatopolitičke ekonomije.

Kao što Narodna banka raspolaže zlatnim rezervama kao pokrićem za tokove novca i kapitala, žrtve Vukovara trebaju biti baza za tokove šovinistički intoniranih nitkovluka; one su, može se reći, dugoročna investicija u obračune s političkim protivnicima i nepoželjnim etničkim skupinama, u stabiliziranje i snaženje strahovlade, te, zlu ne trebalo, u buduća krvoprolića.

Etički aspekti:

Agresivnim i imperativnim njegovanjem kulta žrtava Vukovara lišavamo se moralnih dekomodacija kada su u pitanju stradanja drugih.

Analitičari neskloni Hrvatskoj i Hrvatima vole naglasiti kako je riječ o klasičnoj (pseudo)patriotskoj produkciji moralnih bogalja. Jedan od njih čak tvrdi da domoljublje i nije ništa drugo nego stanje moralne invalidnosti koje se redovno ovjerava javnim iskazivanjem poštovanja zastavi, himni, nogometnoj reprezentaciji i žrtvama Vukovara. Ne treba ni napominjati da se radi o idiotu.

Naprotiv, žrtve Vukovara, upotrijebljene na pravilan način, trajni su izvor moralne superiornosti. Logika je jednostavna, preporučljiva i svima dostupna:

Imamo li žrtve Vukovara na svojoj strani, mi smo uvijek u pravu. Budući, pak, da žrtve Vukovara nitko ništa ne pita, niti iste mogu bilo što reći, one su po definiciji na našoj strani.

Ležernije bi se to moglo formulirati i ovako: četnička vojna mašinerija ih je poslala u smrt, da bi ih proustaške snage – nakon toga – prigrabile kao ratni plijen.

Aktualni primjer:

U slučaju jedne markantne svinjarije, kada su srpske kulturne institucije u Zagrebu organizirale izložbu slika iz ostavštine Dejana Medakovića, koji je bio potpisnik Memoranduma SANU-a, kao i apela da se optuženik za ratne zločine Radovan Karadžić pusti iz zatvora, pozivanje na žrtve Vukovara pomaže nam da tu svinjariju nedvosmisleno osudimo.

U slučaju još markantnije svinjarije, kada su devetnaest članova HAZU-a i četiri biskupa Katoličke crkve u Hrvatskoj potpisali peticiju da se optuženik za ratne zločine Branimir Glavaš pusti iz zatvora (2006. god.), pozivanje na žrtve Vukovara pomaže nam da tu svinjariju nedvosmisleno opravdamo. Dotle da je i ne smatramo svinjarijom, nego veličanstvenom gestom intelektualnih i vjerskih predvodnika nacije.

Drugim riječima: pravodobno posezanje za stradanjem i tragedijom žrtava Vukovara osigurava savršeni okvir da postupke Hrvata i Srba mjerimo ne samo različitim, nego i međusobno sukobljenim moralnim aršinima.

Trećim riječima: Srbi su u permanentnome moralnom deficitu, što se dade ilustrirati nizom drugih primjera.

Drugi primjeri:

A – imamo li u vidu žrtve Vukovara, prisustvo Tomislava Merčepa u počasnoj loži prilikom svečane inauguracije predsjednice Republike prestaje biti moralno zazorno;

B – imamo li u vidu žrtve Vukovara, scena u kojoj katolički biskup ljubi ruku Dariju Kordiću prilikom njegova povratka iz Haga ne izaziva zgražanje;

C – imamo li u vidu žrtve Vukovara, ubojstva više od sedamsto srpskih staraca nakon završetka akcije Oluja gube odliku moralnog debakla i bezbolno se ugrađuju u slavnu i ničim ukaljanu ratnu pobjedu;

D – …tu ćemo prestati s nabrajanjem, jer smo razjasnili poantu, a slova abecede su ionako nedostatna.

Teorijska podloga:

Ova inicijativa dijelom se temelji na razmatranjima prof. dr. Claudija Battistellija o ranoholizmu, kroničnoj ovisnosti o ozljedama, gdje se ne dopušta da ratne rane s vremenom zacjeljuju, nego se održavaju zauvijek svježima. U zadnjem stadiju, navodi Battistelli, kolektivni subjekt ponaša se kao da su mu “rane mozak popile”. U Hrvatskoj smo – prema našim procjenama – sasvim nadomak tome cilju. Posustajanje bi sada bilo neoprostivo.

Završne parole:

Založimo se za cjelogodišnji studeni!

Žrtve Vukovara zavrjeđuju više od pišljivih 30-ak dana! Tek kada ih bez pauza koristimo kao batinu za zatiranje slobode – kao što to, recimo, vizionarski čini Stipo Mlinarić Ždanov – znat će da nisu zaboravljene!

Vrijednosti Domovinskog rata najrevnije ćemo poštovati ne dopuštajući da on završi!

Poruka od našeg sponzora:

Nacionalna tragedija se ponavlja kao fašistička farsa.