ZORAN KESIĆ i ekipa Njuz.neta - Skupštinske igre gladi


Zoran Kesić i ekipa Njuz.net-a, kolumna za nedeljnik ''NIN'', 14.5.2020.

Srbija nije propustila drugu priliku da postane prva i jedina zemlja u kojoj vlast štrajkuje glađu protiv opozicije. Pre godinu dana Aleksandar Vulin je u poslednjem trenutku kukavički odustao, takoreći dezertirao, pa je za novo svetsko čudo zaslužan Aleksandar Martinović

Desilo se! Nismo verovali, ali najzad se desilo! Sa čežnjom smo se prisećali kako smo još onomad mogli da postanemo prva i jedina zemlja u kojoj vlast štrajkuje glađu protiv opozicije, ali je Aleksandar Vulin u poslednjem trenutku kukavički odustao, takoreći dezertirao. Nije mu bilo prvi put, doduše, ali ovo nas je posebno zabolelo. Kakva propuštena šansa!

Morali smo da čekamo čitavih godinu dana kako bi se ovo, slobodno možemo reći, novo svetsko čudo, obistinilo. A sve je pokrenuo jedan skromni čovek u šajkači. Miladin Ševarlić, samostalni poslanik, stupio je u štrajk glađu zbog neprimenjivanja Rezolucije 1244 na Kosovu i kršenja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije.

Šta se onda desilo? Uvalio se Boško. Lider Dveri Boško Obradović voli tako da se prišljamči kad vidi nešto interesantno i pun je entuzijazma za svakojake akcije. Bilo da je u pitanju upadanje u RIK i RTS ili ispadanje iz Skupštine, on prosto voli da bude u epicentru dešavanja. „Štrajk glađu, kažeš? Pridrži mi ovaj kamen s Kosova i pazi sad ovo!“, reče Boško i pridruži se Miladinu na stepeništu ispred parlamenta.

Nedugo zatim naišao je Aleksandar Martinović. Promuvao se malo, pogledao jednog štrajkača, pa drugog, i onda priupitao: „Izvinite, a šta vi radite ovde?“

„Ja štrajkujem glađu zbog Kosova, a ovaj nemam pojma šta radi“, odgovori Miladin.

„Ja štrajkujem zbog sveopšteg stanja u Srbiji, ovde pred ovim dverima demokratije“, reče Boško, pokazujući na vrata Skupštine.

„A tako znači? E, sad ćete da vidite kako se štrajkuje! Za šta god da ti, Boško, štrajkuješ, ja ću da štrajkujem za suprotno“, uzviknu Martinović, dižući značajno prst u vazduh.

„A ja?“, upita Ševarlić.

„Gospodine, ne znam ko ste vi i šta radite ovde, ali KUD Abrašević vam je par kilometara pravo niz Kneza Miloša, pa desno. Koleginice! Koleginice, dođite ovamo! Dođite da štrajkujemo glađu“, doviknu Martinović stranačkoj koleginici Sandri Božić, koja je bila u prolazu.

„Ali ja sam samo krenula da kupim aseps…“

„Ma dođite, koleginice, ovde se piše istorija! Jednog dana pored ovih vrata ima da bude tabla na kojoj će pisati: ‘Ovde su u junačkom boju živote dali Aleksandar Martinović i Sandra Božić. U teškim igrama gladi nadvladali su fašistu Boška Obradovića iz Čačka“, nadahnuto je recitovao Martinović.

„Uh, ja držim dijetu, ali nisam baš planirala da umr…“

„Izvolite, sedite. Hoćete da naručimo nešto iz restorana? A, da... ništa, izvinite. Je l’ imate jednu žvaku možda?“

Koliko je ovo veliki događaj govori i činjenica da su se vrlo brzo, i to sasvim spontano, okupili simpatizeri jedne i druge strane, da navijaju i podrže svoje pulene. Nešto poput onih takmičenja na kojima se ljudi takmiče ko će da pojede više hot dogova, samo što se ovde ne jede i nema hot dogova.

Nažalost, taman kad su se strasti rasplamsale, kola su krenula nizbrdo. Prvi je odustao onaj koji je sve i započeo, Miladin Ševarlić, i postao verovatno prvi političar u istoriji koji se žalio da su mu ukrali ideju za štrajk. Druga je odustala Sandra Božić jer je, da se ne lažemo, sve vreme i bila u fazonu „Kako sam, pobogu, završila ovde?“. Obradović i Martinović nastavili su da odmeravaju snage stomaka, a ako se kampanja po prvom štrajku poznaje, biće ovo uzbudljivo leto. Korona već trlja ruke.