Piše: Teofil Pančić, kolumna za portal slobodnarec.rs
Bilo je, naravno, i ranije „partijskog zapošljavanja“, da odmah, unapred odgovorimo na dežurnu mantricu mudraca koji vide šumu, ali udaraju čelom u drvo. Bilo je i ranije korupcije, nepotizma, svakovrsnog muljanja i „ugrađivanja“. Naposletku, bilo je i ranije neznanja, nekompetencije, beslovesnosti na odgovornim mestima.
Ali trebalo je da na vlast dođe i uzduž i popreko nje se rasporedi neverovatna ekipa koju su oko sebe okupili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, nazvavši je „Srpska napredna stranka“, pa da sve to doživi kvantni skok, od kojeg će se ova zemlja dugo i sa problematičnim uspehom oporavljati. Sve do njih, beslovesnost je bila (namerna, ili u najmanju ruku tolerisana) greška u sistemu. Sa njima, beslovesnost je postala sam sistem. Po širini i dubini, po vertikali i horizontali.
Kako to izgleda u praksi? U svakom mestu i na svakom mestu, u svakoj struci i oblasti, u svakoj delatnosti, pokušajte da zamislite tri moguća kandidata za neku odgovornu dužnost. Onaj najkvalitetniji „neće da se meša u politiku“, pa pušta da se politika meša u njega i u sve ostalo, a da joj niko ne može ništa. Onog koji po kvalitetu ne zaostaje mnogo za njim, „istrošile“ su prethodne, demokratske vlasti, u svim svojim pojavnim oblicima. I, šta je preostalo? Pa, onaj treći, onaj kojeg za svoj lični račun i trošak niko ne bi „uzimao“ ako baš ne mora, bilo da je lekar, pravnik, umetnik, profesor, novinar ili već bilo šta. E, taj će treći naći utočište i svrhu svog angažmana u toj čudnoj skupini koju oko sebe okupiše Nikolić i Vučić, sastavljenoj od (nimalo mirisnog) cveta „srpskog radikalstva“ te otpadaka i okrajaka svega ostalog. Od tada, Srbija kao da se svakog jutra budi i svake večeri leže pod vlašću najgorih koje ima. Zato joj tako izgledaju gradovi, putevi, pruge, bolnice, škole, mediji. O državnim institucijama je već neprijatno i govoriti. O nadleštvima, ministarstvima, upravama i samoupravama, o načelstvima i gradonačelstvima, o mestima na kojima se odlučuje o svim aspektima ljudskih života, a da se o onome o čemu se odlučuje iz godine u godinu dramatično manje zna, sve dok se jednog jutra ne probudimo u svetu kojim će vladati savršeno, ničim neokrnjeno neznanje. Nakon čega će nas valjda neka kosmička crna rupa samilosno usrkati napravivši supene rezance od nas, da se više ne gombamo sa štetočinama.
A možda smo zapravo i sasvim blizu tom trenutku. Gravitacionoj sili crne rupe nije moglo promaći mučenje s rečima izvesne ministarske persone Popović, koja u kineskoj kopiji Vlade Srbije zauzima mesto ministarke pravde. Narečena građanka je u jutarnjem programu televizije Hepi (! Zašto li se čudim i zašto nikada neću prestati da se čudim?) nešto petljala, onako „načelno“, „po zakonu“, „ne prejudicirajući“, kakve bi kazne mogli dobiti izvesni istaknuti prekršioci zakona, pa je kao zakonsku mogućnost spomenula i – smrtnu kaznu. To je čak i za dežurnu pitačku osobu na Hepiju bilo malo previše, te je izrazila izvesnu skepsu, pa se ministarka malo pogubila, ali se onda vratila na magistralni put svoje veleumne misli i samouvereno potvrdila da je moguće, onako „po zakonu“, da oni nestašni građani dobiju – smrtnu kaznu.
U pravu je ministarka: to jeste moguće. Samo ne u Srbiji ili bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji, i ne u XXI veku. A trebalo bi da se spomenutima sudi po zakonima Srbije u XXI veku, i trebalo bi da je ministarka zadužena za ministrovanje u vladi baš Srbije, i to baš u XXI veku. Tako da to nikako ne ide jedno s drugim, ili što bi se reklo: nema teorije. Veća je verovatnoća da sud u Srbiji 2021. nekoga osudi na sto udaraca korbačem po goloj guzici ili na jednogodišnje danonoćno slušanje konferencija za štampu Aleksandra Vulina nego na smrtnu kaznu.
A da biste ovo znali u svakom budnom i nebudnom trenutku, ne morate biti ministar pravde. Ne morate uopšte biti pravnik. Dovoljno bi bilo da ste prethodnih nekoliko decenija proveli na planeti Zemlji, najbolje u Srbiji i okolini, da ste čitali novine, gledali televiziju, makar i pasivno učestvovali u bilo kakvom društvenom životu, što je za svakoga, a pogotovo za visoko obrazovanu osobu, valjda standard koji se podrazumeva. Bez toga se ne bi smelo moći postati ni portirom u nekom ministarstvu, jer i portir mora znati osnove onoga što radi institucija čiji prostor čuva. Bez toga i niste građanin i građanka nego beslovesno biće koje se ne snalazi u pojmovima i stvarima, koje nekontrolisano baulja po stetovima misli, jezika i zbilje, pa iz tog i takvog bićeta onda izleće kako kad šta stigne, kao da su mu reči nameštene na „rendom“.
Ministarka se posle, naravno, vadila na lapsus. Greške su uvek moguće, niko od nas nije imun na njih, ali svako sa solidnijim iskustvom u tim stvarima i sa iole istančanijim osećanjem za jezik umeće da razlikuje lapsus od pukog, brutalnog neznanja, i beslovesnosti.
Ali nije, dakako, problem u jednoj ministarki. Problem je u onoj crnoj rupi, koja se širi neviđenom brzinom, a mi joj svi zajedno sa sve većim ubrzanjem hrlimo u čeljusti, kao na nekoj pijanoj lađi. Mada, opet, i to je logično: kad jednom stignemo do nje i kad nas proguta, stići ćemo tačno tamo gde smo svojom voljom i krenuli.
