Vesna Mališić, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Nema nijedne normalne osobe u Srbiji kojoj, nakon prvih objavljenih fotografija, nije bio jasan zločinački potencijal Belivukove grupe. Nije bilo razloga za ponavljanjem. Pogotovo što nije mali broj ni onih koji su, zahvaljujući medijima koji nisu pod kontrolom vlasti, davno mogli da naslute koliki je kapacitet ove mafijaške grupe da čini brutalna krivična dela. Zašto se onda vlast odlučila da pored svakodnevnih, detaljnih, naturalističkih opisa zverskih ubijanja, podiže prag izdržljivosti građana objavljujući sve krvoločnije fotografije? I kako su se to odjednom vlast i njena medijska logistika toliko zaprepastile grupom koja je godinama neometana harala prestoničkim podzemljem, navijačkim tribinama i izvršavala redovne aktivnosti iz edicije obračun sa protivnicima režima? Ili samo strašnom bukom i emocionalnom torturom pokušavaju da suze fokus i proizvedu reakciju građana da je važno samo to što su takvi zlikovci iza rešetaka, a ostalo više nije bitno. I tako, borba protiv mafije dobija ponovo buran medijski život i skroman pravno-tužilački. Bez obzira na to što egzekutori više nisu na slobodi. Jer, u debeloj senci i dalje ostaje političko-policijska potpora ovoj mafijaškoj grupi. Za nju, rekao je Vučić, nije lako naći dokaze. Možda bi zato mogao da pomogne pres kliping tekstova koje su godinama ipak objavljivali neki mediji. Za njih nisu bila nepoznanica mnoga zlodela Belivukove grupe, pa i ubistvo na šinama. Ti mediji su, pod žestokom kanonadom napada, objavljivali fotografije tih kriminalaca sa policajcima, političarima i štićenim licima, a da to nije videlo tužilaštvo, niti se za te kontakte interesovala BIA. A za dokumentovanje političke instrumentalizacije Belivukove grupe na sportskim tribinama i protestima, dobijali su kvalifikaciju da su Đilasovi plaćenici. Pa i sada se pokušavaju ućutkati diskvalifikacijama da po nalogu opozicije i stranaca u sve upliću vlast.
Da se, ipak, ne pravimo naivni. Snaga Belivukove grupe potiče isključivo od njihove povezanosti sa vlašću. Od činjenice da su lakim skokovima zaobilazili krivičnu odgovornost, da su dokazi o zločinima koje su činili volšebno nestajali, da su oni bili bič božji koji je utišavao glasove protiv predsednika na sportskim tribinama i ulicama Beograda. A zauzvrat? Šta su dobili zauzvrat? Da li sigurnost da imaju toliko jaka leđa da mogu da tranžiraju ljudska tela i odsecaju im glave bez straha da će ih stići kazna? I zato slike nepojamne monstruoznosti, koje pokazuju predsednik države i ministar policije, ne smeju da zaustave pitanje: ko je, gospodo, stvorio i omogućio grupu Veljka Belivuka, ko je policijsko-politička logistika njihovih zločina? Кako izgleda šira slika ovih zločina? Ili ćemo ponovo imati farsu - reprizu medijskih procesa bez celovitih tužilačkih i sudskih epiloga.
Pa u ovoj zemlji su iz vlasti mesecima optuživali ministra Nebojšu Stefanovića da je prisluškivao predsednika države. Čak su ga jednoglasno osudili svi odbori i sklonili sa partijskih funkcija. I dok je javnost čekala trenutak kada će odgovarati za jedno od najtežih krivičnih dela, izašao je predsednik Vučić pred kamere i saopštio naciji kako on uopšte ne veruje da je Stefanović to uradio i cela stvar je legla, a pravna država se sručila pred našim očima kao kula od karata. Dijana Hrkalović je medijski bila gotovo pred hapšenjem zbog veza sa Belivukovom grupom i sumnje da je učestvovala u zaveri protiv predsednika, a evo je danas, sveže isfenirana, šalje poljupce i tajnovite citate Bukovskog preko Instagrama. Dok se u priči o odlučnom obračunu države s mafijom lopta ponovo zabacuje daleko od gola, bluruju se oni koji su je stvorili, koristili i omogućili.
A ako to ne saznamo, slaba je satisfakcija što su „koljači“ u zatvoru. Dokle god se vlast bavi posledicama a ne uzrocima, biće ovo samo kratak interegnum dok druge grupe ne preuzmu kontrolu nad navijačkim tribinama, dok se podzemlje ne resetuje a savezništvo sa vlašću ne obnovi.
Istini za volju, nije lak posao pred državom. Кako da razvežu spregu kriminala, delova policije, pravosuđa i političkih grupacija, a da vlast ostane netaknuta. To je precizna i neizvesna hirurška operacija. Zato se valjda u javnost izbacuje ovolika količina očiglednosti zločina. Gledamo brutalnost ubica da ne bismo videli ko su sve bili njihovi faktički saučesnici.
