Milica Radenković, kolumna za dnevni list ''Danas''
Broj novoobolelih od kovida 19 premašio je prethodni rekord iz decembra, a Srbija trenutno ima najveći broj zaraženih na 100.000 stanovnika u svetu. Pa šta?
Svakodnevno preko 40 osoba izgubi život zbog korona virusa prema zvaničnim podacima. Pa šta? U kovid bolnicama na prste jedne ruke se broje slobodna mesta, nekovid ustanove jedna za drugom prelaze u crvenu zonu, opet drugi bolesnici nemaju gde da se leče. Pa šta? Udeo vakcinisanih u celokupnoj populaciji mesecima ne može da se pomeri i vrti se oko 40 odsto, iako svih vakcina ima u zemlju još od februara. Pa šta?
Pa šta – to je izgleda odgovor nadležnih – Vlade, Ministarstva zdravlja, Instituta za javno zdravlje i gradskih zavoda, Republičkog kriznog štaba i lokalnih kriznih štabova. Premijerka Brnabić u više navrata ponavlja da je država uradila sve što je do nje – obezbedila je vakcine, i to među prvima u svetu, i to četiri različite. Osim toga, kako navodi, ne može. Pre bi se reklo da neće.
I pošto neće, ministar zdravlja Zlatibor Lončar predlaže ugostiteljima da sami zabrane nevakcinisanima (ili onima koji nisu preležali kovid, nemaju negativan test) da ulaze u njihove objekte. Još obeća da će on da odgovara ako i jednog ugostitelja budu tužili. U moru primera prebacivanja odgovornosti države na građane, ovaj je bez premca.
Institut i zavodi za javno zdravlje od početka pandemije drže glavu u pesku, valjda misle da nije njihov posao da se oglašavaju vreme javnozdravstvene krize kakvu svet nije video. Lokalni krizni štabovi, iako bi mogli i sami da propišu mere na svojim teritorijama, gledaju gore ka Republičkom, a Republički malo zaćuti, malo izađe u javnost.
Epidemiolog dr Predrag Kon kaže ako su kovid propusnice protivustavne, onda Krizni štab može da predloži i restriktivnije mere. „Ako ne mogu restriktivnije mere, onda neka nas opozovu, jer nema onda šta više da predložimo“, kazao je dr Kon.
Jedino pitanje koje ostaje za Republički krizni štab, bar za njegov medicinski deo, koji je dosta puta ponovio da je zdravlje građana na prvom mestu i da tu nema kompromisa – ako njihov odgovor nije „pa šta“ na ovoliki broj umrlih zašto čekaju da ih bilo ko raspusti, zašto to sami ne učine? Zašto i dalje pristaju da budu učesnici vrtoglavog srljanja u sve veću propast? U ovom trenutku jedino oni svoji jasnim i zajedničkim istupanjem da neće da pristanu na politiku „šta nas briga nek umre koliko umre“ mogu da sačuvaju živote građana. Jel i za lekare u Kriznom štabu odgovor na smrt – pa šta?
