Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Pokušavam da zamislim ovdašnje portale i televizije u izbornu nedelju, trećeg aprila uveče, kao i dnevne novine sutradan ujutru: na naslovnim stranama, kao i na “houm pejdžovima”, sigurno će biti mnogo uzvičnika – pitanje je samo šta će to pisati pre njih.
Jedna je mogućnost da sve ostane manje-više po starom, a da truležni i degenerativni procesi nakon toga dobiju ubrzanje. A zašto da ga i ne dobiju – ako se pokaže da im ništa i niko ne stoji na putu? Druga mogućnost je, ne nužno da dođe do promene vlasti, ali barem da se politika i politički život ponovo vrate u Srbiju. A tamo gde ima politike i političkog života, kao fundamentalnih delova zdrave društvene dinamike, tamo ima i smene vlasti.
Naime, već negde od 2013–2014. odmetnuta uzurpatorska struktura koju predvodi lice Vučić Aleksandar počela je vrlo sistematski da radi na ubijanju i iskorenjivanju svih sastavnih elemenata politički živog društva i države: jake i relevantne opozicije kadre i spremne da uistinu ugrozi i smeni vlast (kakvi su i sami bili sve vreme, a naročito poslednjih godina svog opozicionarstva – dobrim delom zato što u tome nisu sistematski, kulovski i džukački sprečavani!), nezavisnog javnog medijskog servisa i elementarno upristojenih i pouzdanih ostalih medija, širokog javnog konsenzusa oko kompetentnosti kao osnovnog načela na kojem počiva “nepolitička” baza društva (to je ono kad ćevabdžija ne vodi elektrosistem zemlje, i slično) i možda implicitnog, ali široko usvojenog i u praksi poštovanog donjeg praga demokratičnosti i sveopšte dostupnosti javnih institucija i ukupnog javnog života.
Kako je to radio “Vučić”, kojeg ovde stavljam među navodnike jer se ne radi samo o istoimenom pojedincu, mada nema sumnje da je on na vrhu uzurpatorske ili otmičarske piramide? Između ostalog tako što je samu politiku proglasio i ozloglasio nečim prljavim, poslom kojim se bave samo varalice i pokvarenjaci, sa svetlim izuzetkom Njega; a i on bi se radije bavio nečim drugim (čime, jbt? Pa, u životu ništa nije radio!), ali eto mora da se bavi politikom da bi u tome za naše dobro sprečio sve druge, one “što ne misle dobro Srbiji”, “one što bi da ponovo pljačkaju Srbiju”, “one što bi hteli da pobedi korona” etc. A možda još važnije: time što je, malo po malo, ukinuo, odnosno učinio potpuno nevažnom svaku ideologiju, sistem vrednosti, “pogled na svet”. Kako je to učinio? Lepo: tako što je seo na sve njih, sve ih prekrio, sve ih zauzeo. Ne morate ići dalje od susednih zemalja, od Hrvatske, Rumunije, Makedonije, da vidite da pojmovi levo i desno tamo i dalje nešto znače; ili socijalizam i kapitalizam, nacionalizam i kosmopolitizam, partizani i kvislinzi, liberalno i konzervativno i tako dalje. Zato ta društva, uprkos ogromnim nedostacima, daju znake života.
Struktura zvana “Vučić” ovde je sve to pokrila, apsorbovala, preradila i ispljunula bedni, gotovo ništavni ostatak u vidu širokog dijapazona Ničega: od “đuke” do “brnabe”, od “šešelja” do “zorane” i unakrst i u svim mogućim ćorsokačnim pravcima. Tu tobože ima za svakoga ponešto, ali je sve tako formatirano da je zapravo samo za sebe sasvim neupotrebljivo, a da je ključ kojim se pokreće ili zaustavlja uvek u samo jednim rukama, zna se čijim. A On stoji na sredokraći svih zamislivih interesa, potreba i uverenja, pa birka, čapka i arbitrira danas ovako, sutra onako, ne bivajući dosledan ni u čemu jer bi doslednost već bila neka sadržajna politika, a ceo gvint je u tome, rekosmo, da politike (čak ni vladajuće, kamoli opozicione) više ne bude, nego da preostane samo On. Pa neka u njega svako učitava i projektuje šta god hoće, njemu je svejedno sve dok je on na vrhu.
Tako je vrlo brzo, negde najkasnije u drugoj-trećoj godini njegove besmislene vladavine, došlo do toga da je “Vučić” već u dubinama i širinama kao ona poslovična kuvana žaba anesteziranog javnog mnjenja doživljavan i kao onaj “koji će nas odvesti u Evropu” i onaj “koji nas čuva od izdajnika koji bi nas prodali Evropi i NATO-u i odvojili od braće Rusa”, i onaj “koji jedini može da reši (čitaj: prizna) Kosovo” i “onaj koji će sačuvati Kosovo u Srbiji” i onaj koji je neoliberalni kapitalistički modernizator i onaj koji je jedina “narodna, sirotinjska majka” i tako u beskraj.
A koji je Vučić pravi? Pa, nijedan. Cela ideja ovog “projekta” je u tome da “Vučić” trajno zasedne i zauzme sve pozicije (e ne bi li svi drugi bili u tome onemogućeni), a da sam ostane izvan i iznad njih. I da, posledično, sve što nije On postane: 1. nebitno; 2. nepotrebno; naposletku 3. nezamislivo.
Dobro, a kakve veze sa svim tim ima treći april? Videćemo, možda nikakve… Ako je društvo i dalje većinski anestezirano, onda će i ovi izbori biti paraizbori, održani u aistorijskom vakuumu, kao što je bilo nekoliko prethodnih, inače izazvanih veštačkim kontrakcijama nerezonske “prevremenosti”, a održavanih u uslovima neproglašenog, a sveprisutnog vanrednog stanja sa elementima vrlo stvarne i konkretne banditsko-huntaške pretnje.
A ako anestezija ipak ozbiljno popušta? Ako se “kremaljski mraz” topi? Onda bi treći april mogao zaista da bude buđenje jednog proleća. Ako nam se i dalje čini da to naposletku zavisi od “njega”, onda smo izgubljeni. Ako poverujemo da zavisi od nas, onda ulazimo u područje neizvesnosti, rizika i šansi, dakle, u zonu života.
