Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs
Ima nezahvalnih novinarskih zadataka kad bi čovek najrađe zgužvao papir ili isključio kompjuter ili, pak, kad zažali što se ikad prihvatao ovog posla. Sinoć me je zapao jedan od takvih. Nije bilo goreg cajtnota. Nije bilo goreg povoda… Ni gore prilike. A ovde bi me čovek o kome bih da pišem prekinuo i rekao: - Ne guslaj, nego piši!
Ne mogu da zamislim da to nikada više neće reći, kao ni hiljadu drugih stvari koje je govorio tokom 32 godine koliko smo zajedno „ratovali“ po raznim redakcijama: od „Borbe“, preko „Blica“, do „Nove.rs“.
Umro je učitelj! Umro je prijatelj! Umro je zemljak. Umrla je podrška i u životu i u poslu. Umro je dobri duh redakcija i kafanskih druženja. Umro je Vesa. Ponavljam užasni glagol ne bih li se navikao i poverovao.
Mogla je grozna vest biti jedna od njegovih neslanih šala. Kamo sreće.
Pogledivao sam na dovratak kancelarije gde je znao svakodnevno da se pojavi sa onim osmejkom bradatog dečaka smišljajući neku „psinu“, očekujući da će banuti i ovo veče i reći:
- Šalio sam se!
Nije se pojavio, niti će se više ikad pojaviti.
„Umeš li ti napisati išta duže od jedne rečenice“, izgovorio je davnih devedesetih kao urednik deska „Borbe“, šaleći se na račun mojih aforizama. Pod njegovom palicom sam razvijao tu rečenicu u reportaže.
Otišli smo zajedno iz „Borbe“ na dve strane. Sreli smo se u „Blicu“ koju godinu kasnije i više se nismo razdvajali. Do ove večeri. Vesa je odlučio da ode. Evo onog novinarskog „zašto“ na koje je teško naći odgovor. Lako je reći – umro.
Veselin Vesa Simonović je živeo novinarstvo i živeo je život – oboje punim plućima i ta pluća su sinoć otkazala poslušnost. Prepunjena, zajedno sa njegovim velikim srcem. Zajedno sa tihim glasom koji je ponekad znao da podigne. Retko nije bio u pravu. A nikad nije bio bez rešenja, šta god da je bilo u pitanju.
Novinarstvo je nosio u malom prstu, bio je rođeni urednik. Ako je iko dao sebe ovoj profesiji, to je bio Veselin Simonović. Kod njega se novinarstvo moglo diplomirati. Bio sam živi svedok i diplomac.
Kao urednik crne hronike, poluratne 1997, dok se uveliko ginulo po Kosovu, stajao sam zakovan nad praznim špiglom ne znajući ni kako, ni kuda sa mrtvim ljudima. Samo je bacio pogled:
- Priča, izveštaj, vest, vest, vest!
Kraću ni upečatljiviju lekciju nisam imao u karijeri!
Kao što ga je novinarska strast formirala u profesiji, tako ga je njegovo ime odredilo u životu! Veselin, veseljak, dobričina, drug! Dobri duh svih redakcija u kojima je radio. Čovek koji se radovao uspesima svojih kolega i prijatelja. Čovek koji je iskreno voleo svu našu decu. Čika Vesa! Neće biti lako reći da nema više čika Vese. E čika Veso, čika Veso!
Je li moguće da nikad više redakcije, nikad više Dorćol placa, nikad više naših slava, nikad više Crne Gore, nikad više Krčedina i loze pored tvog i Brankovog kamina...
- Ne umeš ti to, ovako se loži vatra!
Vatra ili ništa! Prerano si izgoreo, Veso, ali tako si i živeo. Bio si vatra i dalje ćeš da goriš. A ostavio si nas u velikom broju da plamen čuvamo. Zbogom, prijatelju moj!
