MILAN ĆULIBRK - Bogatstvo evropskih siromaha



Milan Ćulibrk, kolumna za nedeljnik ''NIN''

Početkom ove sedmice pažnju domaće javnosti privukla je vest da je prošle godine jedan građanin Srbije Poreskoj upravi prijavio godišnji prihod od 2,1 milijardu dinara ili skoro 18 miliona evra. U proseku svakog meseca oko milion i po evra.

Za jedne bio je to nepobitan dokaz velikih socijalnih razlika, najveće nejednakosti u Evropi, što je, inače, tačno, jer prema raspoloživim podacima, u Srbiji petina najbogatijih raspolaže sa 9,4 puta, a u Evropskoj uniji sa 5,08 puta više dohotka od petine najsiromašnijih. Možda je i zbog toga u Srbiji poslednjeg radnog dana prošle godine, posle 12 godina rada, ugašen Tim Vlade Srbije za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva. Njihovi nalazi očito se nisu uklapali u nove standarde zlatnog doba. Mnogo su mračili u zemlji koju tek čeka svetla budućnost.

Potraga za milionerom je u drugi plan bacila sve druge aspekte informacije iz koje smo saznali da je u Srbiji, koja je, po tvrdnjama zvaničnika, lider po stopama privrednog rasta u Evropi, 34.753 ljudi prijavilo da su tokom 2021. mesečno zarađivali više od tri prosečne zarade, ili bar 3,26 miliona dinara godišnje. S obzirom na to da trenutno u Srbiji ima 2.237.000 zaposlenih, ispada da samo njih 1,55 odsto, ili otprilike svaki šezdeseti, mesečno zarađuje više od tri prosečne zarade, koja je za prošlu godinu bila 65.864 dinara ili oko 560 evra neto.

Istovremeno, više od 1,1 milion zaposlenih zarađuje manje od medijalne zarade, koja je za maj ove godine bila 56.582 dinara ili nešto više od 480 evra. I to, čini se, pruža neuporedivo bolju sliku od podatka o broju dinarskih „milionera“ u Srbiji. Pogotovo ako se njihov broj ukrsti sa više stotina hiljada aktivnih privatnih preduzeća i preduzetničkih radnji, za čije bi vlasnike bilo normalno pretpostaviti da imaju znatno veća primanja bar od proseka svojih zaposlenih. Ili to u Srbiji baš i nije tako.

Nekoliko dana ranije Politika je objavila da je u Nemačkoj, prema podacima tamošnjeg statističkog zavoda, prošle godine oko 13 miliona ljudi, ili 15,8 odsto ukupnog stanovništva bilo ugroženo siromaštvom! U nastavku vesti, doduše, pominje se da se u Nemačkoj ugroženim smatra svako ko ima manje od 60 odsto prosečnih primanja, a prošle godine taj limit bio je 15.009 evra za jednočlano domaćinstvo ili 32.530 evra za četvoročlanu porodicu sa dvoje dece do 14 godina. Po toj klasifikaciji, u Nemačkoj bi siromaštvom bili ugroženi čak i neki od ovih najbogatijih u Srbiji, koji su se našli na spisku milionera Poreske uprave. Pod pretpostavkom da drugi supružnik na radi i da ima dvoje maloletne dece, čak i onaj ko je lane u Srbiji prijavio godišnji dohodak od 3,8 miliona dinara, dakle za petinu veći od limita za plaćanje godišnjeg poreza, po nemačkim standardima bio bi među onih 15,8 odsto za koje se smatra da su ugroženi siromaštvom.

Na stranu što bi tamo deo sirotinje raje, bar po zvaničnim primanjima, bili svi najviši državni funkcioneri Srbije, od predsednika Aleksandra Vučića (mesečna plata mu je 1.338 evra), preko premijerke Ane Brnabić (zvanično prima 1.092 evra mesečno), do ministra finansija Siniše Malog (koji sa osnovnom ministarskom platom od 878 evra teško da bi mogao da sastavi kraj s krajem u kućnom budžetu da mu nije i naknade za članstvo u Upravnom odboru Fonda za razvoj od 366 evra). Isto važi i za ministra odbrane Aleksandra Vulina, jednog od najplaćenijih državnih funkcionera, čija je mesečna neto zarada 1.913 evra, skoro ista kao zbir neto plata premijerke Brnabić i ministra Malog. Mada, ima onih koji misle da je Vulin zapravo malo plaćen za sve što je spreman da uradi za Vučića. Jedini izuzetak je direktor Srbijagasa Dušan Bajatović, koji po svemu sudeći živi u skladu sa izrekom čuvenog Grunfa iz Alana Forda da je „bolje živeti sto godina kao milioner nego sedam dana kao siromašan“.

I spisak ovdašnjih milionera samo je potvrdio teoriju relativiteta, po kojoj isti čovek može u Srbiji da bude među 1,5 odsto najbogatijih, kojima većina zavidi, a da sa istim bogatstvom živi u Nemačkoj tamo bi ga tretirali kao nekog ko je na ivici siromaštva. Razmislite o tome pre nego što počnete da čeprkate po tuđem dvorištu. Napraviti milione nije zločin, čak je i poželjno. Pod uslovom da ti milioni nisu napravljeni kroz razne dilove sa vrhom vlasti. Samo mi se, kao onim vidovnjacima, javlja da oni koji tako prave bogatstvo baš i nisu skloni da ga prijavljuju poreznicima, već od njih beže kao đavo od krsta.