Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Ljudi govore da se klima ubrzano menja. Vreli omotač oko zemlje svojom folijom formira staklenu baštu koja će nas jednoga dana spržiti i istopiti. Leta su nesnosna, sijeste u Španiji, Italiji i Meksiku traju od podneva do sledećeg jutra. Popodnevna dremka dva neopisivo lenja mačora pod ogromnim šeširima u nekom meksičkom selu, dok čekaju Brzog Gonzalesa ili Sporog Rodrigeza - ali ih mrzi da se pomere - deo je legende o odrastanju generacije koja odlazi. Takvih likova više nema, umesto njih su među decu stigli Teletabisi, Sunđer Bob i Lignjosav, stvorenja s onu stranu mašte.
Ljudi govore da se klima zaista menja, ali ne pred našim očima. To je proces koji traje hiljadama godina a ne par meseci, sve što se događa ovih dana već je bilo. Priroda pokazuje svoju moć, to je sva lepota koju ima. Priroda, to je bog i sva su bića u tome, kaže Stiven Hoking. Mi smo zrnce peska u univerzimu, čestica koja opravdano pridaje sebi najveću važnost među stotinama milijardi svetova. Kad razara, priroda ne pravi razliku između bube i čoveka. Cunami odnosi sve, grom udara gde mu se prohte. Ostaje nam samo da čekamo da ništa ne padne na nas.
Opsednuti sobom nismo se bavili svojim nemoćima. U isto vreme nastaju poplave, požari, oluje, vulkani, orkani. Stabla padaju na automobile i kuće, crepove koje nije odneo vetar lome komadi leda koji padaju iz crnih oblaka. Gromovi treskaju po Vojvodini i Šumadiji, nebo uvek iznova otkriva opasne, fantastične tajne, ali munje, crni oblaci i salaukovine postoje oduvek.
Ljudi koji su svoja dobra stvarali dvadeset godina, sve su izgubili za pola sata. Na Pasuljanskim livadama stablo je palo na šator i povredilo vojnike, i te su rane proglašene državnom tajnom. Odatle je vrhovni komandant, odeven u neki smešni džemper koji mu je isticao podgojeni grudni korpus, javio da je vojska spremna za nešto, ako zatreba. Za opstanak na ovom prostoru, recimo. Prokišnjava Prokop na više mesta, ne zna oluja šta je Prokop i ko je to čudo podzemlja nepoznate svrhe svečano otvorio i govorio o značaju crnih rupa za njegov opstanak.
Atmosfera u Srbiji je kafkijanska. Procesi protiv razuma su neprekidni. Dok se oluje uporno ponavljaju, niko se ne obraća javnosti. Više nema šta da kaže, to je viša sila nad višom silom. Da je ćutao koliko je trebalo, možda bi nepogode bile izbegnute. One su rezultat sumornih moćnika namernih da kontrolišu svet i razore Srbiju, kaže jedan čudak na Hepiju, dok Marić klati varikinsku belu frizuru i potvrđuje to saznanje.
Šta ljudi da rade kad su ostavljeni bez pomoći države čiji službenici lutaju na granicama oskudnih umova. Očekivalo se da vojska sa svojom mehanizacijom i živom silom pomogne Novom Sadu, koji izgleda kao mesto opustošeno najezdom vandala. Valjalo bi da vrhovni shvati i naredi kako je došlo vreme da vojska bude sa svojim narodom. Ne mora stalno da se sprema za Kosovo znajući da nikada neće da stigne do Kurtija, niti da pokazuje snagu koju nema onima koji za nju ne mare. Neka vojska ide gde može i gde je željno očekuju kad je ljudima najteže. Je l’ tako Mojsiloviću? Trgni se, budi čovek, objasni ludaku.
Mogao bi da se pojavi vrhovni lično na mestu razaranja i nesreće, kao u onom smetu kod Feketića, da podigne i skloni drvo da spase nekoga i da se slika. Mnogi su ljudi izgubili sve što su imali, najviše oni koji su imali malo ili nisu imali ništa.
Sve nepogode odvijaju se u senci primatnog mahnitanja vlasti, koja neograničene prostačke ispade smatra političkim preimućstvom. Bez ikakvih saosećanja se zataškava ambijent nasilja koji je proizveo majske tragedije. To je bio preludij za paklene dane leta koje je tek na svojoj polovini.
Opozicija je večno u fazi početničke nezrelosti i političke naivnosti. Njena kapitalna prednost nad vlašću je odsustvo podmuklosti i podlosti. Ako toga ponegde i ima, to je neznatno u odnosu na monopol najpogubnijih svojstava koje u svojim šapama sa mnogo gordosti drži od uma otuđeni režim.
Varljivo leto je poligon za testiranje upornosti. Za građane nesalomive u svom otporu, koji bez akumulacije svih snaga ne može da bude realizovan kao najava promena i prevrata. Ali to je otvoreni prkos izmoždenom i pre vremena oronulom feudalcu koji još neko vreme može da bude siguran u svom zamku od prevara. Dotle, zajedno sa grupom studenata koji sa sobom nose nedovoljno određenu ideju o sukobu pravde i nepravde – odvija se revolucija od pliša i somota. Čeka se jesen sa organizacijom koja još ne ume sebe da objasni, i sa nadom koja ne može da bude opisana kao vidljiva.
Dotle, to je ta nepostojanost pobune u političkom i klimatskom hadu. Sve se brzo menja, kao i klima za nesvršene naučnike. Vučić, Vulin, Orlić, Gašić i družina, pouzdane su konstante pakla varljivog leta 23.
Šta se još može promeniti do jeseni? I pored velike snage protesta u maju, režim je uspeo da ne usvoji nijedan zahtev. Čak ni simbolički, ukidanje rijalitija na Pinku.
„Samo guraj dalje!“, tako je navodno vladar ohrabrio Mitrovića da ne prekida svoje javne pornografske radove.
Gašić je opstao. Vulin je na lsti međunarodnih kriminalaca, ali je upravo zato opstao. Ostaje Pink zarazniji nego ikad, Hepi je stub opstanka pakla. Marić, izbeleo od sebe, vratio se iz agonije među proroke, vračeve i čudake. Koluvija je potpukovnik Vojske Srbije, zadužen za stimulisanje trupa posebnim sredstvima.
Znači li to da je režim samo tvrdokoran, ili ga prema opštoj kalvariji društva vodi glupa sila i slabašan um? Jednostavnije: da li vlast više veruje u snagu koja se brzo rasipa ili u glupost koja proizvodi samu sebe. Da li su ti ljudi dovoljno pametni kako bi videli da im je ta supstanca isparila? Sila biva i prođe, a glupost je večna. Ludilo na vrhu vlasti se leči intervencijom nadležnih službi, ali glupost ne.
Ako umorni pobunjenici ovog paklenog, varljivog leta budu tražili adute za presudan otpor koji možda sledi kad ovde stigne malo septembarske svežine, onda je to neizmerna, uporna glupost koja vlada. Ona se iz centrale zla prostire po Srbiji kao nadmena vera u večnost.
