Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Ničega se ja ne plašim. I nikoga. Tako sam stvoren sa srcem od čelika i leda i govornim sklopom Jovana Zlatoustog. Neprobojan i neustrašiv.
Od malena sam spavao sa plišanim Drakulom i Fredijem Krugerom, kojima sam čuvao strah. Mnogo puta sam svoju hrabrost stavljao na probu. Ne bojim se ničega osim paničnog kukavičluka kojeg se takođe ne bojim. Nije me sram da zasuzim, zabalavim i pljujem u mikrofon. To su samo belezi natprirodnog pizdinstva u meni, jedinstveni znaci postojanja mojih demonskih saveznika koji me drže u jednom komadu i raspiruju svuda po svetu.
Ne ustežem se da pobesnim i poludim kako bih se primakao sebi. U mom svetu hrabro je biti normalan, iako se moja junaštva prostiru do besnila i dalje do mudrosti jedinog proroka. Moj čudesni svet stvoren je izvan svega što poznajem samo ja, jer u njemu ne postoji ništa osim mene. Ljudski um nije dorastao mojim misaonim uzletima. Tamo gde sam ja – ljudska noga još nije kročila. Nisam izgubio veze sa realnošću, stvari stoje potpuno obrnuto: realnost je izgubila veze sa mnom. Treba biti ja da bi se to razumelo, a jedino ja mogu da budem to što postajem u svojoj evoluciji nekadašnjeg homo sapiensa erektusa.
Još nisam stigao do onoga što tek postajem. Ne znate šta je to i bolje je što je tako. Moja se darvinizacija niti trag božije ruke na tome ne mogu zaustaviti. Ako naslutite u šta se pretvaram svisnućete od straha. Vaš užas od onoga što sam ja i šta postajem, dodatni je izvor moje hrabrosti. Nije to obrastanje dlakom u noćima punog meseca i nagli rast očnjaka u ustima punim još neizrečenog. Stvari stoje mnogo gore. I danas mi prija da noću budem sam, odvojen od predmeta i ljudi, od anatomske nesavršenosti i probavnih banalnosti. Pogasim svetla u velikom prostoru, krećem se po njemu nečujno i vazdušasto, levitiram iznad svega kako bih iz dimenzije materijalne nepostojanosti i spiritualne nadmoći uvideo šta to nastoji da bude mimo mene.
Šta bi to htelo da bude protiv mene? Sve što bi htelo da me zaustavi, pada pred mojom okrutnom voljom. Ne čudite se mojoj pohvali svireposti. Zar to nije ono što želite? Sve što ste hteli, to imate, zašto bih ja inače ovde? Tačno znam gde sam došao i odakle, vaša epska poezija o buntovnosti davno je bezvredna. To su trice, još jednom vam kažem! Nije moguće ustati protiv mene. Kako to još niste razumeli?
Kao da još niste saznali da su svi dokazi uvek u mojim rukama. Ne razumem moje neprijatelje koji me optužuju da sam pogazio etiku, norme, zakone i demokratska pravila. Zaista vam ništa nije doprlo do pameti! Držim se svoje etike, to što radim deo je nje. Stvorio sam je jedino za sebe. Poštujem norme koje propisujem i odbacujem. Sve čega se držim je moje. Probajte da mi to oduzmete! Već ste probali.
Pre nekoliko večeri gledao sam iz zamračenog vladarskog salona festival zečeva. Nisu ni znali šta ih čeka. Volim tako da osmatram vrt u kome se igraju ta podmukla stvorenja, zamorci namenjeni mojim eksperimentima. Opasni su, umeju da se uzjogune pod navalom zečjeg adrenalina. Onda se igram tako što pošaljem nedićevce da lome, za taj udar na poredak optužim zečeve. Moji silni oklopnici bez mane i straha koje sam odenuo za ratove zvezda, izađu na ulicu u počnu da jure te strašljive, opasne životinje koje niko ne može da stigne, čak ni moji ratnici. Neke koje se stigli, prebili su u samoodbrani.
Ti zečevi su se razbežali kao zečevi. Pozvao sam Malog, gledali smo na ulicu i plakali od smeha. Ja sam mirno jeo jabuke, rajsko voće Evinog prvog greha. Možda bi bilo lepo od mene da sam im bacio malo kupusa. Ali ih mnogo mrzim, zbog njih ne gledam Duška Dugouška i Patka Daču: u detinjstvu je mene u mom zavičaju u Ćipurićima ujeo zec. Ta opaka životnja iz nekih razloga nije mogla da me smisli. Sa uličnim džukelama sam se odlično slagao, postao sam kasnije jedan od njih, ali su mi zečevi ostavili neotklonjive traume.
To sam ispričao i mom prijatelju Harčenku, koji mi je rekao da imam punu podršku Moskve u odbrani od te napasti, jer to nisu obični zečevi, mada tako izgledaju. Ko bi drugi organizovao Majdan u Beogradu osim zečeva? Oni idu po svetu i izvode obojene revolucije, tako da su ove pobunjene zverove u Beogradu ubacije strane službe. Ruska služba prati masovne migracije zečeva, o čemu Anu Brnabić izveštavaju ruski zečevi ubačeni među ove naše. Radojičić mi predlaže da krenemo u lov na njih, ali mi znamo kakav je lovac Milan, ubiće zečevi boga u njemu.
Doneo sam odluku da uništim zečeve kao što je Tito uništio koze.
Kad sve to rešim a mislim da sam rešio, i nateram sve lidere opozicije u štrajk glađu, idem da slavim pobedu. Vratio se Dačić u zabavnu sekciju, pevaćemo Kaljinku da se čuje do Kremlja. Zamoliću Nestorovića da pripoveda o poreklu sapiensa i njegovim patološkim nezemaljskim mutacijama.
U stvari, ovo sam želeo da vam kažem: izbora više neće biti. Lično ću izabrati sve što vam je potrebno, obezbeđen jakim antizečjim snagama.
Ne želim da bilo kome čestitam praznike. Biću u svakom domu, svakoga dana.
Već u prvim mesecima Nove godine, videćete koliko je 2023. bila dobra.
