Magda Janjić: Žene glasaju, zar ne

Magda Janjić, kolumna za portal Nova.rs, 3.6.2020.

Žene vole i mrze.

Biraju, veoma su ozbiljne kada je njihov život u pitanju bez obzira da li su novinarke, političarke, prostitutke, striptizete, prodavačice, doktorke. Žene rađaju. Izgleda da to mnogobrojni zaboravljaju u Srbiji iako nas svako malo otvoreno pozivaju da rađamo. One rađaju ko na traci, neretko kao krave, kao ovce, kao stoka, u srpskim bolnicama. Mnogo puta će im se tako i obratiti, kao kravama, pa su samim tim spremne na tretmane kakve muškarci ne mogu ni da zamisle. Žena će da zavesla noću u čamcu preko Drine u rizični posao, rizikujući i svoj i tuđi život. Žena će da zapuca u odbrani svog muža kriminalca, takođe.

Žena će biti na ivici smrti na porođaju, ispaliće je doktor koji joj je privatno vodio trudnoću i neće doći na porođaj jer nije možda stigla unapred da mu da pare za porođaj. Žene siluju u Srbiji, mnoge moraju da se prostituišu, žive sa nasilnicima, žive bez dece jer su morale da pobegnu, ili su otišle u nepoznato da rade, u Nemačku, ili u Libiju, pa su tamo ubijene, kao što je to bio slučaj sa ženom mog brata od strica.  Kako da vam kažem, niko se ne obraća ženama pred ove izbore. Naprotiv. Što se opozicije tiče, izbor, recimo, na relaciji “glasaj – bojkot” , Sergej – Boško, za žene je “užas” – “užas”. Prvi kao da u programu ima tačku: “Pod obavezno budi onaj koji vređa žene na mrežama, to pali.” Za drugog znamo, samo rađaj i kuvaj i ne budi poremećena ili bilo šta drugo osim ponosne srpske majke.

Ako ste žena i razmišljate da izađete na izbore i zanima vas položaj žena u ovom društvu ne znam koji su vam kriterijumi za izlazak. Ko je šta uradio? Opozicija nas ismeva i degradira kad god može, ponekad frljne neku parolu tipa: “Mi smo za ženska prava, Žene su super.”

Što se tiče vlasti i njenog odnosa prema ženama, sve smo shvatili kroz ponašanje raznih ministara i neosuđivanja odvratnog ponašanja i reči upućenih nama. Vlast to radi dosta potuljenije i snosi mnogo veću odgovornost za svaku ubijenu ženu u porodičnom nasilju čiji je život mogao da bude spasen, za svaku akciju koju je mogla da preduzme, tako da su tu ulozi mnogo veći. A opozicija tek sada treba da pokaže da će preduzeti odgovornost, ali džabe kada lider PSG mora da bulazni i šali se po mrežama na račun Tijane Ajfon jer, stvarno, gde ćeš bolji trenutak nego u preizbornoj kampanji za, pretpostavljam, građansku Srbiju? Školovanu Srbiju? Finu Srbiju? Ciničnu Srbiju? LOL Srbiju? Srbiju protiv Vučića? I u Srbiji protiv Vučića ima žena, da li to neko razume u opoziciji, ili smo nevidljive? Za vlast, osim Đilasa i lopova, postoje i žene koje zanimaju i druge teme. Za koga žene da glasaju?

Vučićev spot je srpska rana koja krvari

Magda Janjić, kolumna za portal Nova.rs, 31.5.2020.

Manipulacija, pre svega istorijom, društvom i krvavim gastarbajterskim radničkim rukama u predizborne i marketinške svrhe, koja je uništila mnoge porodice i živote iz potrebe za boljim životom i egzistencijom, nije ljudska.

Predsednik Aleksandar Vučić, alfa i omega kreiranja javnog mnjenja u Srbiji. Kralj emotivnih ucena, lažnih osmeha, suza koje iz besa zadržava i hladnokrvnih poteza kojim nas seče po stomaku iznutra dok nam ne pozli. Sve to je u poslednjem spotu sa detetom i putevima koji se grade, i njenim tatom koji će se vratiti iz Nemačke i onim odvratnim igračkama koje pune ceo kadar i nema ih skoro ni u jednoj prosečnoj srpskoj porodici. Ima ih, ali razbacanih po podu, fejk lego, drvenih kocki, različitih igračaka, autića na koje nagaze mame ili tate proklinjući majku i sve i sebi i svima i deci i igračkama.

Spot nije ništa novo, ni deca u spotu, ni Vučićev lažni i usiljeni osmeh. Kao što nije ni odlazak u Nemačku na rad. Zašto je Vučić, odnosno, zašto su carevi iz kampanje izabrali Nemačku? Zbog zdravstvenih radnika, koje su molili da dođu u Srbiju tokom pandemije da nam pomognu, pre toga ih dozivali, pljuvali između redova one koji se nisu odazvali, zbog toga što u redovima u Srbiji čekaju da što pre pobegnu u tu istu Nemačku, ti isti mladi zdravstveni radnici i započnu karijeru i život tamo i ne vrate se nikad, upravo zato da ne bi gledali spotove.

Pobegla je i moja baba u Nemačku tokom šesdesetih da radi i morala je da ostavi moju mamu ovde u Srbiji. Radila je u Simensu, sklapala neke radio aparate u fabrici, pa je onda dobila posao u bolnici kao servirka hrane gde je radila do penzije. Usput je do svoje sedamdeset i neke radila i sa strane, čistila i prala po kućama, privatnim ordinacijama. Izdržavala nas je sve tokom devedesetih, ne bismo preživeli bez nje. Čim je stekla uslove da ode u penziju, radovala se da dođe u Srbiju i provede ostatak života u kući kod Užica. To je trajalo nepunih godinu dana, umrla je.

Sigurna sam da su mnoge porodice rastavljene zbog te Nemačke, ili kako bi moj otac rekao “Švabije”, neki se nisu vratili, mnogi su se namučili, i nisu stigli da vide roditelje, bliske ljude i neki im se još nadaju, a traume su tu. Ako je to bio izazov za vas, svaka čast. Pandemija je prošla, kopajte sad po ranama i po našim mozgovima, srcima i razumu.

Predsedniče Vučiću, za mene i moju porodicu je Nemačka veoma bolna rana, a verujem i za mnoge danas, baš u ovom trenutku. I mnoge ne možete da vratite odande jer moraju da rade zbog sebe, svojih porodica i zato je spot odvratan kao i vaša obećanja. Neko tamo mora da radi da bi svojoj porodici obezbedio golu egzistenciju, a ne Lego kocke. Meni je baba donosila banane i to je bio luksuz devedesetih, a za neke je to i danas luksuz u ovoj zemlji i ne preterujem kada to kažem.

I ponavljam, zato je spot odvratan pre svega. Manipulacija, istorijom, društvom i krvavim gastarbajterskim radničkim rukama u predizborne i marketinške svrhe koja je uništila mnoge porodice i živote iz potrebe za boljim životom i egzistencijom, nije ljudska. Vučićev spot je srpska rana koja krvari jako dugo.

Magda Janjić: Šta možeš kad si niko i ništa u Srbiji

Magda Janjić, kolumna za portal Nova.rs

Da daš svojoj zemlji i državi 20, 30, 40 godina rada, dela, reči, knjiga, slika, istorije, života, iskustva, znanja, znoja, vremena, nerava i ništa.

Da mrziš sve političare. Istom merom kao i oni tebe.

Da uzmeš 100 evra i za drugog nikog, da ih zajedno potrošite ni na ništa. Na hranu.

Da daš svojoj zemlji i državi 20, 30, 40 godina rada, dela, reči, knjiga, slika, istorije, života, iskustva, znanja, znoja, vremena, nerava i ništa.

Da naslediš knjige, umetnost, slike koje u Srbiji vrede nula, brojevima 0 dinara, jer baš toliko košta i vredi kultura tu gde si.

Da delješ mrtvu mačku sa poda podruma pokojnog oca jer ništa mora negde da se stavi, da te ništa ne bi zatrpalo.

Možeš da budeš medicinska sestra pet godina pred penziju, da ti ne bude dobro, da nikoga ne zabole đoka, da završiš noćnu smenu u bolnici gde si radila, popneš se na drugi sprat i skočiš, umreš i budeš vest.

Možeš da imaš više od 70 godina i budeš sam kod kuće sa ženom kojojoj je otkriven tumor na mozgu, da ne mogu da je prime u bolnicu i moraš sam da brineš o njoj.

Da zauvek budeš kurva koja je zaslužila da bude bijena i ubijena.

Da pokušavaš da stekneš nešto.

Da budeš rudar ostavljen na dnu, i tvoja porodica isto.

Da se trudiš, trudiš, trudiš ne uspeš, pa budeš “glupi, nesposobni, neušemljeni, nedovoljno uporan idiot.”

Jednostavno lud.

Puko.

Da oboliš, vucaraš se po bolnicama, juriš veze, umreš ko pseto.

Da ti na sahranu oca, brata, prijatelja, majke, deteta dođu prijatelji, braća, drugovi.

Da plačeš sam u stanu jer te opet neko zajebao.

Da zoveš nikoga da ti pomogne da zajedno teglite nešto kad zatreba.

Da prevezete kauč, šporet, da odvezete ćaleta na pregled, da odete do strine kojoj je umro muž da joj nešto pomognete.

Da se raduješ što si smršao.

Da voliš dete i ako nije najbolji đak.

Da maštaš o odlasku.

Da odeš.

Da ostaneš u Srbiji.

Da voliš devojku i dečka i da to ne kriješ.

Da budeš srećan iako ćeš da crkneš.

Magda Janjić: Oče naš koji si na zemlji

Piše: Magda Janjić
Prenosimo sa portala Nova.rs

Ako je država uspela da upriliči koncert Željka Joksimovića i sve bude ok, zašto nisu ubedili patrijarha da održi liturgiju koju će prenositi televizije? Orila bi se Srbija, bilo bi mnogo svečanije, ali umesto toga, sada strahujemo od novih žrtava od koronavirusa. A te iste porodice su mogle da sednu za sto, da ručaju i slušaju liturgiju i da imaju osećaj da su uspeli da koliko toliko svečano, ali na sigurnom i u toplini svog doma, obeleže Uskrs. Baš tužno.

Šta drugo da slušam dok čitam današnje vesti nego JESUS IS KING. Odgovore tražim kod ponekad posrnulog, genijalnog, Isusovog sledbenika, kako je sam rekao, repera, oca, muža, sina – Kanjea Vesta. Niko od poznatih ali talantovanih nije toliko pričao o Isusu i bogu kao što je to radio Kanje u poslednjih dve godine, kada mu se Isus i obratio i kada je Kanje sve shvatio. Ne podsmevam se Kanjeu, zabole me da mu se podsmevam, ko sam ja. Kanje ima problema sa mentalnim zdravljem, Kanje je pričao i tome javno kao i o Isusu. Niti se vernicima podsmevam, opet, ko sam ja?! A tek, ko su idioti koji to rade. Nego, zašto Kanje? Njegov čuveni Sunday Service je otkazan zbog koronavirusa. Jes da se njegova liturgija, meni mnogo atraktivnija od ove tradicionalne, ne održava milijardu godina, ali je zato popularna ludački u Americi ali i u svetu.

Mislim da je Kanje mogao da izmajmuniše barem neku liturgiju u Kalabasasu, ako ništa bar za sestre Kardašijan, ali nije. Kanje ne sme, ili neće, Kanje brine pre svega o sebi, Kanje voli sebe, pa onda ostalu Isusovu decu. Iako je Isusov sledbenik, i od toga zarađuje sigurna sam mnogo više od SPC i dobar je i sa predsednikom SAD Donaldom Trampom, kao što je i vrh SPC u odličnim odnosima sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. I Trampu i Vučiću su potrebni skupljači para i glasača.

Posle Uskršnje liturgije u hramu Svetog Save, koja se održala uz prisustvo vernika uprkos policijskom času i očigledno nepostojećem dogovoru (svi smo pročitali ono nesrećno zajedničko saopštenje) Vučića i patrijarha Irineja, dosad je zaraženo je troje ljudi koji su služili liturgiju. Test patrijarha Irineja je negativan. Šta je sa ljudima koji su došli na liturgiju? Kako će lekari do njih, do kontakta sa njima? Da li će se oni javiti da se testiraju? Da li ih je strah da se jave?

Ovakvo odsustvo brige za zdravlje naroda kao što vidimo kod SPC, nije moglo da se dogodi u pogrešnijem trenutku za Srbiju. Kada treba da se greši što manje, kada se mi kao pojedinci trudimo da ne dovodimo druge i sebe u opasnost da potencijalno ne ubijamo ljude oko sebe, crkveni Otac i oci na zemlji miluju ljude i obećavaju im mir u mraku i hladnoći crkve uz pojanje i svečanu neizvesnost i pitanje Šta će biti za nedelju dana. Nažalost, ništa dobro. Imamo sada SPC: protiv Prajda, abortus je ubistvo, zabole nas za naše ljude u crkvi, a i uopšte?!

Ako je država uspela da upriliči koncert Željka Joksimovića i sve bude ok, zašto nisu ubedili patrijarha da održi liturgiju koju će prenositi njihove televizije? Orila bi se Srbija, bilo bi mnogo svečanije nego da sada strahujemood potencijalnih novih žrtava od koronavirusa. Ovako su porodice mogle da sednu za sto, da ručaju i slušaju liturgiju i da imaju osećaj da su uspeli da koliko toliko svečano ali na sigurnom obeleže Uskrs.

Baš tužno. Ali i bahato, bezobrazno i neoprostivo zauvek i za zemaljsku i crkvenu vlast.