Piše: Svetislav Basara
Distanca je velika stvar. Ne mislim na ovu koju propagiraju dr Darija KT i dr Kon - mada je i ona dušekorisna - nego na društvenu distancu, onu koju pravimo obraćajući se drugima sa „vi“, onu koja ne ometa komunikaciju, ali postavlja granice lažnim mesijama, razobručenim egoizmima i manijama veličine.
Da bi se shvatila važnost distance - i štete po život koje proizilaze iz nadaleko čuvene srpske neposrednosti - potrebno je naći se na određenoj prostornoj distanci od Srbije. Ne mora to biti neka naročita daljina. Dovoljno je otići na nekoliko dana do, recimo, Zagreba, kao što sam to nekim književnim poslom učinio ja, pa jasnije videti beogradske greške. Po svemu sudeći nepopravljive.
Jeste posao bio književni, ali ni postknjiževna večera nije mogla proći bez politike - u Zagrebu je, naime, u jeku gradonačelnička predizbornost. Društvo Hrvata s kojim sam bio na večeri bilo je, da kažemo, baš nako srpski podeljeno. Jedni su bili za ovog, drugi za onog, trećima ni jedan ni drugi nije valjao. I verovatno su svi bili u pravu.
Budući da mene ne interesuje ni ko je bio, ko je sada i ko će biti sledeći upravnik varoši Beograd, možete misliti koliko me tek nije interesovalo ko će biti sledeći zagrebački gradonačelnik, ali me je zainteresovalo nešto drugo - rasprava bez povišenih tonova, obraćanje glavnine pažnje na to kakav je program ovog ili onog kandidata, koliko mu se može verovati i kakve su šanse da ti programi budu realizovani.
Stekao sam utisak - i mislim da me nije varao - da su moji zagrebački prijatelji vagali (i još vagaju) kome će pokloniti glas vođeni ponajpre ideološkim opredeljenjima - levo, desno - potom izvodljivošću programa, a ne ličnim simpatijama i antipatijama prema ovom ili onom kandidatu.
Razgovor, naravno, nije mogao proći bez pomena i analize učikovitosti nedavno preminulog Milana Bandića, koji je u Zagrebu, čak i među onima koji su decenijama glasali za njega, bio omraženiji nego Goran Vesić, koji je takođe omražen i među onima koji (moraju) da glasaju za njega.
Niko od prisutnih na večeri nije voleo Bandića - naprotiv, neki su bili njegovi ogorčeni protivnici - ali niko ga nije posmatrao i tretirao posprdno i potcenjivački kao što Euromahala i Krugovi Dvojke posmatraju Vesića - u svakom slučaju ne kao đavola u ljudskom obličju, otelovljenje zla itd.
Fokus razgovora nisu bile Bandićeve brljotine - a bilo ih tušta i tma - nego razmatranje metodologije kojom je Bandić uspevao tako dugo da ih pravi, da to sve vreme prolazi ispod radara i da uvek iznova pobeđuje na izborima. Drugim rečima, moji zagrebački prijatelji nisu bili zadovoljni Bandićevim radom, ali su visoko uvažavali njegovu političku veštinu, koja će biti potrebna i onom ko bude Bandić posle Bandića, sve ako mu namere budu časnije od Bandićevih. Naravoučenije je sledeće: Najpre se mora ispeći politički zanat, a ako i politika bude dobra, tim bolje.
