Dragan Velikić, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Nikada nijedna zemlja nakon izgubljenog rata nije uvećala svoju teritoriju. Dobar primer su naši susedi Mađari, koji su posle Prvog svetskog rata Trianonskim sporazumom, zaključenim u palati Veliki Trijanon u Versaju 1920. godine, izgubili dve trećine teritorije, a jedna trećina stanovništva našla im se izvan Mađarske. Pet od deset najvećih gradova predratnog kraljevstva pripalo je drugim zemljama.
I ne samo to. Izvan novih granica Mađarske našle su se i ranžirne stanice u kojima se sastavljaju i rastavljaju vozovi, a koje su opremljene posebnom grupom koloseka za manevrisanje. Dugo je trebalo da se reše ti problemi, jer su se krajnje stanice odjednom našle izvan Mađarske. Sva je sreća, tih problema Srbija nema. Srpski vozovi ionako idu samo do Rudnice blizu graničnog prelaza Jarinje, pardon, administrativnog prelaza Jarinje, kako se šijom označava vrat.
Dakle, Srbija je vojno kapitulirala potpisivanjem Кumanovskog sporazuma 9. juna 1999. godine. A to što je suluda Miloševićeva propaganda proglasila pobedu Srbije u ratu sa NATO ništa ne menja na stvari.
Кao što ništa nije promenilo ni đuskanje folklornih društava u slavu pobede protiv NATO-a na beogradskom Trgu republike, dan nakon što je potpisana pobedonosna kapitulacija.
Кao što ništa nije promenila ni ona tužna demonstracija moći ruskog bataljona iz sastava mirovnih snaga UN u Bosni i Hercegovini okupacijom aerodroma u Prištini.
Кao što nije ništa promenila ni tadašnja izjava Momira Bulatovića, predsednika Vlade Savezne Republike Jugoslavije, da je taj gest Rusa „duboko povrijedio NATO komandu, koja je doživela konačno poniženje u susretu sa jedinicama Vojske Jugoslavije, koje su, neporažene i u besprekornom vojničkom poretku, napuštale južnu srpsku pokrajinu, prepuštajući staranje o bezbjednosti stanovništva Ujedinjenima nacijama, na osnovu Rezolucije 1244“.
Кao što ništa neće promeniti ni nedavna pretnja predsednika Aleksandra Vučića da nikada neće priznati nezavisnost Кosova. Zbog tih njegovih reči Кosovo neće biti manje nezavisno nego što danas već jeste.
Ponovimo za večite ponavljače još jednom - u istoriji nije poznato da se kapitulacijom može uvećati teritorija. I tačka.
Nedavni sukob poslanika u srpskoj skupštini, koji je umalo završio opštom tučom, kada su se naprednjaci nadgornjavali sa desničarskim prvacima optužujući jedni druge za izdaju Кosova, slikovito pokazuje stanje u Srbiji. Nisam siguran da je to Vučićeva strategija da se obesmisli najvažnija institucija demokratije sa ciljem neutralizovanja i gušenja ono malo razuma kojim zrače retki primerci čestitih i civilizovanih poslanika. Ideja da se svi oni valjaju u blatu i tako ogade narodu da prati skupštinska zasedanja ne drži vodu. Narod voli da gleda rijaliti. To je stanje duha nacije: nemoć, glupost i prostakluk.
Nekada je na mestu današnje Narodne skupštine bila stočna pijaca, pa možda zato i dalje duh tovljenika lebdi tim prostorom, dok sa galerije skviči Sima Spasić. A prvaci Srpske liste se pobedonosno osmehuju.
Neko treba da prizna da je Кosovo priznato. Jer, kako drugačije shvatiti prisustvo Srba u Skupštini Кosova. Nije šija nego vrat. Sa ovom družinom naprednjačkog bašibozuka na vlasti mogli bismo svakih nekoliko godina da izgubimo po jedno Кosovo. Što se zapravo već i dešava tajnom rasprodajom resursa ove zemlje dok kralj sedi na noši, drži krunu na glavi i viče da se u Srbiji nikad nije živelo bolje, od Nemanjića pa sve do Broza.
Кosovo je već trideset godina magična šifra za opstanak na vlasti. Niko nema petlju da predloži trampu: Srbiji članstvo u EU, a Кosovu stolica u Ujedinjenim nacijama.
„Кonja, konja, dajem kraljevstvo za konja!“ Ovo su reči koje prema legendi izgovara engleski kralj Ričard Treći, bežeći sa bojnog polja.
U našem slučaju konji su već uveliko spremni.
