TEOFIL PANČIĆ - Varšavski ustanak



Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''

Sedeli smo s prijateljima u subotu uveče, klasično druženje penzosa u najavi, meze, vino i small talk na sve moguće teme, pa se u nekom trenutku pomračenja dohvatismo i tzv. situacije; znate već ono: Vučić, Kosovo, izbori, opozicija… Kako mi je sve to nepojamno dosadno (što je, priznajem, Vučićev uspeh: da ogadi i obesmisli svaku priču o politici u Srbiji), rekao sam da uopšte nemam volje da se time bavim, da me mnogo više zanima, recimo, kako će se završiti sutrašnji izbori u Poljskoj, jer bi tu – ko zna, čuda se dešavaju ako se na njima ozbiljno radi – moglo doći do značajne promene. Prijatelj je rekao nešto sarkastično, u stilu “nema šanse”, a ja sam i dalje insistirao na onom prozorčiću nade koji ne bi trebalo olako zatvarati…

Tačno 24 sata kasnije, lutao sam internetom grozničavo tražeći što više informacija o rezultatima; kako je veče odmicalo postajalo je sve jasnije da je opozicija pred pobedom, a ja sam se radovao kao da živim u Varšavi ili Krakovu, ili kao da nameravam da se preselim tamo.

Šta se, dakle, dogodilo u Poljskoj, čemu nas to uči i šta nam to govori? Malo toga ohrabrujućeg, rekao bih.

Za osam godina vladavine, populistički i ultrakonzervativni PiS nastojao je – i u značajnoj meri uspeo – da učini isto ono što i Orban za 13 ili njegov provincijski šegrt Vučić za 11 godina: da uzapti sve važne državne institucije, da porobi glavninu medija, da razbije opoziciju i svede je na grupicu poluamaterskih statista, da svaku političku borbu unapred obeshrabri i obesmisli. Orban i Vučić u tome su uspeli gotovo u potpunosti, dok su klovn Kačinjski i njegovi uspeli tamo gde se moglo uspeti pukom silom i golim besramljem, ali ipak nikada nisu zaista umrtvili i pokorili poljsko društvo, koje je kroz sve ove godine ostalo tvrdo podeljeno po ekonomskim, a još više po ideološko-svetonazornim linijama. Jeste, PiS je vrlo vešto polaskao “malom čoveku”, njegovim potrebama, uverenjima i predrasudama (što sve vreme rade i ova dvojica južnijih šibicara) i to mu je dugo donosilo neveliku, ali značajnu prednost na izborima, ali je u srži njegove politike – za razliku od šibicarske – ipak sve vreme o(p)stajalo nešto autentično, što je bila njegova velika snaga, sve dok nije postalo njegova kobna slabost. I ona će ga veoma verovatno koštati vlasti. Naime, umesto političkog eklekticizma i cinizma, Kačinjski i njegova ekipa prekaljenih mračnjaka ozbiljno su mislili ono što govore, sprovodili ono što najavljuju i dobrim delom ispunjavali obećanja. To je dobro, zar ne? Pa, kako se uzme. Jeste, ako želite da vaša zemlja postane poluizolovano ostrvo nacionalizma, rigidnog katolicizma, ksenofobije i potmule do otvorene represije prema svima koji ne mogu ili neće da se uklope u taj okvir, a nije ako želite suprotno od toga.

Sa stanovišta prethodne, liberalno-demokratske vlasti, ali i građanskog društva uopšte, nije bilo nimalo lako izdržati na nogama ono što je iz godine u godinu sve više izgledalo kao istorijski poraz – hajde da upotrebim tu frazu – “evropske Poljske”; ipak, ona je ostala na nogama, poraz se nikada nije pretvorio u nokaut. Bivši i budući premijer Donald Tusk ostao je frontmen takve Poljske u domaćim i međunarodnim okvirima (i noćna mora pajaca Kačinjskog), njegova Građanska platforma ostala je velika i važna politička snaga (uporedimo to sa žalosnom dekadencijom Demokratske stranke u Srbiji ili Saveza slobodnih demokrata u Mađarskoj!), okupiranim javnim medijima jaku protivtežu činili su i dalje moćna Gazeta viborča i drugi, Crkva se beznadežno kompromitovala na svim poljima, idiotski Bregzit – a u Britaniji živi jako mnogo Poljaka – pokazao je svima iole razumnima da su i najgore mane “Evrope” bolje od toga da se ne bude u njoj ili da joj se stalno tera inat oko gluposti. Putin je sa svoje strane nenamerno pomogao varvarskim napadom na Ukrajinu: ako je jednu Švedsku uterao u NATO, utoliko je lakše ionako moskvofobičnu Poljsku osvestio da joj stvarno ne treba putinizam poljskih boja.

Istovremeno, PiS je svojom osornošću, tvrdokornošću i gotovo neskrivenim despotizmom počeo da fabrikuje neprijatelje i gde ih možda ne biste očekivali. To ipak tako nije moglo doveka, bar ne u zemlji Gombroviča i Miloša, Valense i Mihnjika…

Naposletku, kažu, levi i desni centar i levica su pobedili u svakom mestu većem od 50.000 stanovnika – a takvih je u velikoj Poljskoj mnogo (u Varšavi glasalo 85% birača!). I skoro svugde na zapadu zemlje, onom ne samo fizički bližem “jezgru Evrope”.

Da li vas ova poljska priča ispunjava nadom ili samo pojačava vaše beznađe? I za jedno i za drugo mogla bi se naći dobra potkrepa. A za naravoučenije se odavno pobrinuo najneodoljiviji nemački kreten, g. Grunf: “Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti”. Ja bih dodao i ovo: “Ako si već izgubio, tvoja je dužnost da se boriš i pobediš, da tvoj mali poraz ne postane veliki poraz tvoje zemlje”. Šta tu nije jasno?