Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Od snaga koje Srbija ima na Kosovu, ostala je samo Milica Đurđević Stamenkovski, Kosovka Devojka na pustoj ledini. Ali, to je samo njena iluzija koju upravo zamenjuje novim zavetom. Nije ona ništa posebno novo u Srbiji ili na prljavoj političkoj pijaci. Možda smo već sve videli: političke mutante, jogi letače, i Belog Preletačevića, Šećeroskog, razne vojvode, utvare, suklate, prikaze i cirkusante. Nestorovića, kao mešavinu svega što je postojalo i što možda tek nastaje.
Ne zaboravimo mastermajnde od kojih potiču svi ti fenomeni koji su nastali pri nastranoj političkoj evoluciji u Srba. Ne bih ovde navodio imena dok to ne bude neizbežno, sve u nameri da sačuvam nešto od estetike ovog prostora.
Milica se pojavila kao pepeljuga u tesnom međuprostoru između ekstremne i tzv. racionalne desnice, duvajući u nacionalne diple koje nisu proizvodile svirku. Moguće je da su njeni javni istupi na neke delovali zavodljivo pa i zapaljivo. Neće ništa dati niti dopustiti, čuvaće svetu zemlju i sve na njoj što je srpsko snagama koje čekaju negde u potaji. Ona će razbuditi junaštvo i viteštvo, sačuvaće sve što je izgubljeno, nasuprot onima koji su prodali zemlju, ljude, obraz i prostor. Sudiće i njima kad za to dođe vreme.
Ispalo je da u tim govorima nije bilo ničega. Osim nekakvog zaveta kao tajnog, neostvarivog obreda. Ali kome? Šta je to uopšte zavet, uzaludna odrednica i zakletva koje nema, osim kao deo apstraktnog putovanja tamo gde to odavno nije moguće. To praznoslovlje je moglo da dopre samo do onih koji su uvereni da misle isto, ali ne umeju da saopšte istinu o nečemu čega nema kao što to ume Milica.
I takve besede ispražnjene od svoje suštine, imale su smisla kao sredstvo za omamljivanje, ubijanje vremena i razaranje razumne logike. Milica je znala da put do srca koje valja osvojiti, vodi kroz jednoslojnu, ali čvrstu logoreičnu obmanu, pa se držala svoje formule do kraja. Obmane su u tom svetu jedini oblik istine.
Tvrdila je da je tvorac svih stvari izdao Kosovo, pa ona i njene pristalice brane svetu zemlju od Albanaca, Zapada ali najviše od izdajnika. Ovde se skoro sve prašta ali izdaja se može prepoznati kao poslednji čin rodoljublja. Sve je ličilo na sudnji obračun između svetice Milice sa jedne i nitkova sa druge strane, i da u zavetnom prostoru između njih ne može biti pomirenja.
U te govore gde je glavni optuženi bio izložen naizgled nedmilosrdnoj paljbi jedne žene unesrećene gubitkom teritorije pa i svega što nas čini ovakvima, bilo je mnogo više naglašene strasti nego što je izgledalo da treba. Gde ima strasti tu uglavnom ima nešto ljubavi ili njenih začetaka, ljutnja sama po sebi ispraća signale mirenja i očijukanja, ako ne sa izdajom onda bar sa izdajnikom. U dubini duše, Kosovka Devojka je bila spremna na romantičnu sapunicu sa onim koga prezire.
Možda bi ta igra zavođenja bila nastavljena istim sredstvima, da Milica Đurđević Stamenkovski nije sasvim potonula na izborima. Da li je građanstvo u politici izmišljenog rodoljublja prepoznalo iluzioniste, ili je razbojnik uzeo za sebe nešto glasova da bi zavetnicu ostavio ispod crte, skoro da je nevažno. Iste večeri, u navali osećanja koja nastaju ispod cenzusa, Milica je najvaila da će se žaliti zbog lopovluka i otetih glasova. Ali, to je trajalo samo jedan dan.
Svoj razbojnički pohod na tuđe glasove, mastermjnd je opravdavao na razne načine. Pre svega kriveći one koji su ga zatekli u krađi i obeležili kao lupeža. I sa golom zadnjicom u trnju, razmišljao je o budućnosti na vlasti, inače ga jedino ta dimenzija vremena zanima. I setio se svoje omiljene opozicionarke Milice, koja ga je onako nemlosrdno rendisala u skupštini. Rekao je da se divi političkom talentu dotične. I da bi voleo da je tako nadarenu jednoga dana vidi među svojima.
Od tog časa prestaju čak i usiljene lekcije vitezu iz mašte o izdaji. Pohvala ludosti koja je stigla sa najvišeg mesta je osokolila Milicu, koja je već izabrala svetilište za novi zavet. Vratila je izdajniku istom merom, rekavši da se osetila počašćenom kad takav čovek ima tako visoko mišljenje o njoj. Tokom razmene ovih i drugih romantičnih poruka i namigivanja, mnogi su već videli Milicu kao ministarku, a ona je skromno odgovarala da joj takvu počast još niko nije nudio.
Svoj kopernikanski obrt, Milica je doživela i preživela nedavno u prestižnoj emisiji, porekavši skoro sve što je rekla o čoveku koji je izdao sve što je stigao. Spremna je da sledi njegovu politiku, iako se ona kosi sa starim zavetom, ali novi je pred njom i spremna je za njega. Našli su se možda i u fanatičnoj putinofliji, kao pouzdanom dokazu ljubavi prema srpskom rodu.
Milica više ne vidi ono što već jednom jeste: da je pokret za narod i državu trula i sipljiva zamisao, besmislica bez snage, sadržaja i budućnosti. Sada je rekla da je pokret revolucionarna ideja, i da sebe vidi u njemu.
Skoro je sigurno da Milicu čeka dostojna polititička budućnost. Može bilo gde, sa bilo kim, i u svakom slučaju je na putevima koje je izabrala. Njen patriotizam je slikovita projekcija odnosa prema crvotočnim temeljima: šta je otadžbina, koji su njeni delovi i čuvari, gde su granice, ko je zarobio njene građane. Nije izgubljeno Kosovo nego Srbija, nema zaveta da se ona sačuva kao poslednje utočište plemena u izumiranju. Ali sve je to sada u senci nove zavetnice, koja svoje ciljeve dostiže izbornim porazom.
Tako je Milica usavršila tehnike premeta u modernoj politici. Njen značaj nikada nije bio u broju poklonika, ona nije ikona koja osvaja mudrošću, šarmom i harizmom. Ali je savršeno napravljena za opstanak pred gospodarom njene izdaje i ljubavi prema narodu pokorenom od istog izroda. Kosovka Devojka obučena za pomoć ranjenima i žednima, poslednji je model političke makete na navijanje.
